Дело

Б Е Л Е Ш К Е 475 прозаичеим показала се и у превођењу песама. И... бојне песме Томе Мура и Роберта Вернса и емотивне строфе Хајнриха Хајнеа, и политичка сатира и земаљска поезија Пјера Беранжеа, све то изгледа једно исто, хладни и прозаичнп стихови, калупљене речи, редови. Залуд he се тражити ниансе, интонације п тананости осећања иреводиочевог. И то су пре рћави препеви него преводи." — 0 спољашњој, техничкој, страни Јовановићевих песама Арнаутовић даје овакав суд: „Стиховп Владимира Јовановића нису проза само зато што су то редовп који стоји један испод другог поређанп симетрично п који, на крају пмају сликове." На послетку је одељак „Негдашњи глас. Утицај. Место у исторпји књижевностп.“ Арнаутовпћ напомиње да је Јовановић у своје време уживао леп глас као песник, и да је имао утицаја ua неке млађе песнике. Овај су му глас стекле његове хумористичке и сатиричке песме; али „данашње проучавање показује да сав тај пронети глас п новинама створена репутација нису били оправданп вредношћу иесама.“ И напослетку Арнаутовић завршује овом реченицом: „Историја српске књижевностп може Владимиру Јовановићу дати само онакво место какво добива и један poeta minor.“ Не мислимо на овоме месту опшпрно излагати своје мишљење о овој књизи Арнаутовићевој, али ћемо напоменути да многа тврђења п закључци његови нису довољно тачни, некп нису нп документованп. Арнаутовић је, чпни се, више пазпо да да стилскп лепу реченицу, него што се старао да му та реченпца штогод каже. Његови су закључцп често лаки и до њих је дошао врло брзо, — показују још млада писца коме недостаје довољна обазривост. Али скакојако с годинама ће нестати ове особине и Арнаутовић ће, без сумње, бити добар критичар. — Оно одређивање места Јовановићу у историји српске књижевности билојенепотребно. Јовановићу су место одредили његовп савременици, јер су они, по нашем мишљењу, једини и имали право на то. Нико онда није у ствари сматрао Јовановића да је песник као Јакшић, Змај или Војислав Илпћ, али он такође за њих није био ни poeta minor. Он је за њих био poeta, и ми о оце^и ондашње читалачке публике морамо водити рачуна и не смемо је, без врло јаких разлога, мењати. Арбанија и Арбанаси. — Пре неког времена штампао је главни уредник бечког лпста „Vaterlanđ", Павле Сигерц, књпгу под натписом „Albanien und die AJbanesen“ (Landscliafts ■ und charakterbilder. Gesammelt von Paul Sibertz, Chefredakteur des „Vaterland“ in Wien. — Wien, 1910. У 8°, стр. 274). Спгерц je — не каже кад, али свакојако ирошле године — пропутовао кроз северну Арбанију. Он је из Котора отишао на Цетиње, па је с Цетиња преко Скадарског језера, отишао у Скадар, и одатле се упутио кроз северну Арбанпју ка Призрену, и одатле у Скопље. Он је прошао кроз крајеве куда се тешко усуђује поћи Јевропљанин који не осећа у себи довољно храбрости и одлучности, и који не ставља радо свој живот на коцку. Али Сиберц путује из Беча, стога се он много није бојао за свој живот. Њега су католички свештеници предавали један другоме из руке у руку, те није нимало чудо кад се у овоме његову путопису прочитају неке особито ласкаве речи о Арбанасима, које је он посматрао из кућа католичког свештеника или из куле каког арбанашког главара, који је што има у својој каменој кули и око ње већином купио