Дело

476 Д Е Л 0 за аустриске златнике. Он не може да се нахвалп љубазности и предусретљивости арбанашке, што је учинило да му претешко путовање кроз оне брдске крајеве олакша и да он стече успомене које никад неће заборавпти. У овој књизи читалац ће наћи доста лепих и опширних описа северне Арбаније и у географском и у етнографском погледу. Нарочито су интересне етнографске белешке, које су управо и главно у овој књизи, јер њен писац о географији Арбанпје говори тек мимогред, Он описује многе обичаје арбанашке почевши од вере ua до обпчаја за обедом. Нарочиту је иажњу поклонио писац „крвној освети", која се једпно код Арбанаса одржала у правом, средњевековном, смислу ове речи. Али ове белешке нису ипак оно што је у овој књпзи најзначајније, највише стога што се из пишчева излагања впди да му није била права намера да позна етничке особине Арбанаса и да неким новим подацима у том погледу обогати етнографску књижевност. Он се овим питањима заинтересовао свакојако тек кад се вратио у Беч па му се прохтело да и он штогод о Арбанасима наппше. Како га етничке прилике у Арбанпји нису интересовале, он их није на самом месту ни испптивао, већ је дохватио и исп/'сао причања ранијих писаца о Арбанасима. Стога он често исписује казивања Ханова, Штајнмецова, барона Нопче, Ђурковића и других. Он је радп другог нечег путовао по Арбанији Да ли је п он, као многи његови земљаци, носио милостиве дарове бечкога ћесара „спромашним и бедним Арбанасима", не впдп се из ове књиге; али да је и он ишао да „опипа пулс“, може се са поуздапошћу тврдити. То се може тврдити по томе што и он радо ослушкује за кпм куца арбанашко срце, па с радошћу констатује како је Арбанасу мрзак султан и мио и премио бечки ћесар. На једноме месту Спберц кличе пун радости: „0 како Арбанаси љубе „земљу велпкога цара“, Аустрију!“ (стр. 137). Затим наставља: „Аустрпја је једина сила, сем Турске, која је у Арбанији бар по имену (!) позната, али која код Малисора у северној Арбанији има далеко више угледа него и сама султанова царевина“. Потом он наводи једну песму у којој се ово иева: „Малисор се не предаје. Он се и без патрона бори. Сад од нас иде у султанове руке писмо да нам одмах пошље пушке и патроне; пначе ћемо се обратити Аустрпји, којој ћемо писати како умемо: да ће се седам стотпна кућа покрстити“. Свеколике симпатије арбанашке према Аустрији писац тумачи неком особитом арбанашком жудњом за слободом, које они тобож немају! Он нпгде нп једном речју не помиње агитацпје, које по Арбанији изводе језуитп и остало католичко свештенство и многобројнп други аустрпјски агенти — све у корист Аустрије. На једном се месту као мало издао. Описујућн Скадар, спомиње у њему болнпцу милосрдних сестара, које се са ретким псжртвовањем старају за арбанашко збравље! То је само да се обмане простота. Чиме је управо Аустрија задобила оволике симпатије арбанашке, читаоци „Дела“, којима рад аустријски у Арбанији није довољно познат, видеће из чланка једнога од најбољих познаваоца Арбанаса, Рене Ппнона, који ћемо донети ускоро у „Делу“. Да споменемо само још на овоме месту Сигерцово мишљење о јадранској железници. Он о томе говори на крају ове своје књиге (стр. 267—269).