Дело

ВРЛИНА НА ОКОМКУ (Из абирке „Нераоумни и лукави*) — С. Недић I Оскар Вајлинг Пелу Јоргу. Драги Пеле, Хамра, 10 јулија 1900. Моја је врлина била ових дана на ивици пропасти. Ти знаш ту моју врлину. Ти знаш како сам ја због ње поносит. Од када сам се са Анијом Сфен, једног мајског јутра, .венчао у цркви Св. Јустине, ја сам увек пркосно нролазио поред накинђурених мужића и са много себичности говорио у себи: „Јачи сам у верности према својој жени од свих вас, од свих вас“. И то није била само празна фраза. То je оцена мог осмогодишњег брачног живота; то је ослонац на коме је сазидана моја и — пардон, Анијина и моја будућност. Ја ти, драги мој Пеле, не кријем. Нисам ја слеп за женску лепоту. Али је поглед мој једпни грех. Ја знам да је и то одступање од пута, који је једино нроиисап за исправне мужеве, али шта да радим? Нисам, ваљда, ни ја последња кукавица, да узмакнем сваком слободнијем погледу... Али је ствар, која ме нагнала на ову подужу исповест, сасвнм друкчија. Твој Оскар, кога си, без икакве бојазпп, могао оставити, да чува манастир у Клаузенторну, са свих његових осам калуђерица и четрдесет и осам отменпх васпитаница, био је, само пре неколико дана на окомку греха. II више још. Хтео је да сурва у понор и једно друго биће, које је имало ваљда