Дело

4 Д Е Л 0 Ја знам ово подне то је само моје. Но колико људи своје подне има? Подне. Чуј мин.ути како живот броје. Авај, место ватре само облак дима Лагано, лагано падаће врх мене, 0, не! 0, не! Жара! Страсти нек се роје! Ја волим плодове сунцем сажежене: Нека ово подне буде вече моје! — Ноћ се с даном бори, створ за створом пада. Али вечност сија, док мру дани сиви, Једно вечно подне, једно вечно сада. И на гробљу пева песму: Живи! Живи! М. Бојић