Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА — наставак У природу спада и човек. Да ништа више не иостоји, човек би сам својим телом и духом био довољан сведок Бога. Стари Грци су ценили тело као истинити храм Божји; сви њихови богови, и велики и мали, били су богови телесни. Лепо и снажно тело сматрало се као израз божанства. Херкул и Тезеј и гиганти обожавани су због телесне снаге; Афродита и Перзепона због лепоте. У време јелпнског упадка тело је престало служити као израз божанства и дух је иостао нретежним или чак искључивим сведоком егзистенције Бога. Први проповедници Хришћанства својом вером у васкресење тела рехабилитирали су значај овога. Тело је храм духа Божјег, и телом се прославља Бог као духом, говорпо је апостол Павле (I кор. 6, 19—20). Друга генерација јеванђелских проповедника потценила је и деградирала тело као и александриски учитељи платонске мудрости, а трећа га је шибала и мучила као демонско оруђе греха. Дух је једини постао достојан слављења Бога. Августин је узалуд тражио Бога у видљивом свету; он га је нашао у себи. Тако и Паскал; но не са свим тако и Његош. Наш песник није, као што смо видели, био страсни презритељ људског тела какви су били манихејци и тивандски пустињацп; ни такав не, какви су били Августин и Паскал. За њега је човек, поред све своје „пиштожности“, ипак „красно јестество“, које с целом осталом природом собом слави и сведочи величанство и мудрост Творца. Но и за Његоша је, као и за Августнна и Паскала, дух непосреднији сведок Бога у нама. Тако, вели он с извесном уздржЈБивошћу: