Дело

102 Д Е Л 0 ствари нити суштина Бога. Довољно би било постићи суштину једне ствари, да би се дошло до познања суштине свију ствари. Природа се цела у миниатурама понавља. Један атом исте је суштине као и целина, и обратно — но шта је један атом? Сва ова непостижна чуда око нас састављена су из атома, веле многобројни мислиоци. Погледајте дакле, у коју хоћете ствар и ви ћете видети атоме, и ништа друго до нагомилане атоме. Па ипак нећете видети атом; нећете га моћи видети не само голим оком но ни микроскопом нити најабстрактнијом мишљу својом. Атоми су нашем испитивању не мање неприступачни него и сам Бог; и они живе у светлости, или боље рећи у тами, којој се не може приступити. Претпоставимо ли, да су атоми материалне или спиритуалне количине, ми смо у оба случаја у истој неизвесности; јер и материја и дух као такви исто су нам тако недоступни као и атоми. Шта је материја, шта дух? Материјалист зна онолико исто, шта је материја, колико и спиритуалист, шта је дух; т. ј. ни један ни други не знају ни више ни мање о своме претпостављеноме субстрату света него што један побожан човек зна о Богу. За материјалиста је егзистенција материје тако извесна као за спиритуалиста егзистенција духа, као за побожна човека егзистенција Бога. Материјалист вели: субстрат света је материја, дух је секундаран, јер је зависан од материје, Бог идентпчан с материјом, свест релативна, само један призрак, један аспект несвесног апсолутног. Спиритуалист вели: субстрат света је дух, материја је секундарна, јер је зависна од духа, продукат духа; Бог је идентичан с духом, свест је нешто апсолутно, не — свест је један призрак само, један аспект свесне целине, свест у потенцији. И на овим двема претпоставкама и њпховим комбинацијама заснивају се све безбрежне метафЦзичке спекулације о суштини света. Треба познати „ствар по себи“, вели се, да би се познала ствар у опште и с тим, да би се познао свет. Потребу познања „ствари по себи“ осећали су мислиоци прастарих времена, мислиоци модерног доба само су другчије изразили ову потребу; израз је нов, захтев је стари. Шта је оно, што је основ феноменалном свету, што је непролазно, неизменљиво, вечно, апсолутно, „само по себи“, што се овим светом само манифестира, но иза свих својих манифестација, остаје ипак скривено и недоступно? Да ли свест? Дух? Материја? Етар? Енергија? Научник, који жели не само да описује услове жпвота, услове и