Дело

104 Д Е Л 0 посматрају неизмерну диференцираност тога простог непознатог с већом удивљеношћу него што би други људи посматрали с гледишта ове богате разнообразности онај првобитни, прости пра-елеменат, кад би им он доступан био. У тој својој удивљености узвикују они с нашим песником: „Ах, ти тајно Богу тек извјесна, састав ове пресилне машине, која креће безбројне мирове“. (ib.) Само Бог сазнаје потпуно свет, јер у њему је центар сазнања; само је њему једном знана „ствар по себи“, јер он је та „ствар по себи“. Он стоји иза врата феномена, он је узрок свему, ultima ratio rerum. Он је „сам по себи био“ и изван њега (говори Бог) „бит’ по себи већ ништа не може, „јер је против закона природе, „која печат мој на лице носи“. (ib.) Природа носи печат Божји на своме лицу; она доказује Бога но не показује га. Она нпје Бог, алије божанствена, јер је храм Бога. Овај храм ми опажамо и знамо, да је Бог у њему, као и у сваком храму. Но дух Божји скривен је нашем опажању иза симбола, којима је он у том храму изражен. Ми не долазимо до потпуног сазнања ствари, с тога не долазимо до потпуног сазнања Бога; и обратно, не сазнајући потпуно битност Бога, ми не сазнајемо потпуно битност ствари. Свет феномена то је једно „многостручно покривало“ које скрива сјајност, сушност Бога. И сам човек спада у то „многостручно покривало“, које скрива Бога. Лако би се било оријентисати на ткиву, но тешко је се оријентисати у ткиву; а човек је један конац у ткиву природном. Тешко је с места, на коме се човек налази, ухватити крај ма и једном концу колосалног ткања. Човек види конце, но види их само уткане. Нема увеличавајућег стакла, под којим би се један конац васионског ткива могао савршено сам за себе видети. Бог види сваки конац сам за себе као и све укупно, уткане у ткиву — јер он види себе. Дићи се до Бога и сјединити се с њим, то би значило доћи до савршеног сазнања Бога и света, то би значило — бити