Дело

РЕЛИГПЈА ЊЕГОШЕВА 105 Бог. То је савршенство, и изван тога савршенства т. ј. изван Бога, суштпна Бога остаје људском уму непозната. Његош, који је несумњиво био један од оних, које Ђордано Бруно назива furioso eroico, т. ј. један о ентузиазмираних хероја, који теже да познаду апсолутно, обраћа се скрушено, у сазнању своје немоћи, томе апсолутном с молитвом: Свети! Тајни! Царствујући! Ума мога слаба хитрост твог суштаства величанство кадра није исљедити (В. молитва). 3. При свем том Његош није агностичар. Истина он није задовољан својим знањем о Богу — песници никад нису задо* вољни — но своје „незнање" он сам демантује својим позитивним тврђењима о творцу света. На основу једних од ових позитивних тврђења могло би се закључити, да је Његош најпре иантеист. Бог је за њ свуда и у свему, он испуњава цео простор, целу васиону, он је у планетама п у сунчаним зрацима, „и у сваку малу стварцу „нам видиму, невидиму“ Бог је као један океан, из кога се створења — као клобуци дижу, и у кога натраг падају; или као ваздух, који она сва дишу и којим живе; или као један m а х i m u m, из кога је све и minimum, који је у свему. На основу других својих тврђења Његош би се пак пре могао уврстити у деисте. Бог је на име, створио свет, те према томе „он је стариј’ начела и конца“ Бог и свет нису једно на двоје, и између овога постоји разлика као и између уметника и његовог дела. Божански уметник створио је овај свет, дао му законе, које он више не мења, ставио у њега једап ред, који никад не ремети и никад се не ремети, поставио му циљ, који се може и мора испунити и без даљег божјег творачког садејства „Законе си и вјечити „утврђени устав дао