Дело

110 Д Е Л 0 облик и хармонију, који „оживљава свакп прашак“ и насејава га „умнијем сјеменом“, т. ј. својим суштаством, собом. Једна не сувише велика семенка овога „умнога сјемена" „сјаје у души“ човека; ми не знамо г де, ми не знамо како, ми знамо само д а ми имамо „својство“ с Богом том божанско семенком, која је у нашој души. Ми смо за то Божја деца, јер смо из Бога, и Божја браћа, јер носисмо у себи један део Божјег бића. Оно што је божанско у н а м а то је душа, оно што је божанско н а н а м а то је облик. Песник пева души једнобитној с Богом: 0 ти, коју он најволи и коју он својом зове, пој му пјесму добра оца, пој му, душо, бића мога! (Веч. Молитва) Бог дакле, најволи душу, он њу назива својом; наравно душу, у колико је она ум, јер Бог је ум. Као синониме ума, и с тим синониме Бога, употребљује Његош најрадије изразе: светлост и огањ. Оно, што је божанско у души човечјој „сј ај е“. Бог је сјајност скривена за „многостручним покривалом“ природе, за њеним „накитом заслеиљавајућим“. Каква ли тек мора да је та сјајност сама по себи, кад је њено покривало тако сјајно! Међутим сва та спољашња сјајност света јесте само одблесак централне божанске светлости „одблеск само глорије му“ (ib.) Та централна светлост јесте „животворни“, „бесмртни огањ“, који је Бог. Оно мало, што у људској души „сјаје“, то је само „једна зрака огња бесмртнога“. Бог је један „огњепи океан“, из кога се расипа у лучама светлост и топлота, т. ј. живот, по целоме простору. Бог, тај „огњени океан“, „могућим зажиже погледом „сва свијетла кола у простору“. (Г. В.) Док их он не „зажеже“ својим „животним огњем, док их он „не крсти и набоји лучама“, дотле она не могу постати светови,