Дело

124 Д Е Л 0 — Kocha, не плаши се. Није ништа. Али чини ми се... Треба послати по Лизавету Петровну. Свећа оиет беше запаљена. Она сеђаше на кревету и држаше у руци плетиво, којпм се занимала последњих дана. — Молим те, не плаши се, није ништа. Ја се нимало не бојим, — рече она, спазивши његово уплашено лице, и иритисну његову руку на своје груди а затим на своје усне. Он хитро скочи, не осећајући себе и не спуштајући с ње својих очију, обуче шлафрок и стаде, гледајући изједна у њу. Требало је ићи, али он се није могао одвојити од њеног погледа. Зар он није волео њено лице, зар он није познавао њене изразе, њене погледе, али је он никад такву није видео. Како је изгледао себи гадан и ужасан, сетивши се јучерашњег њеног огорчења, пред њом оваквом, каква је била сад! Зарумењено лице њено, окружено испалом испод ноћне капице меком косом, сијало је радошћу и одлучношћу. Ма како да је било мало ненриродности и условности у општем карактеру Китинкином, Љовин је ипак био поражен оним што се открило сад пред њим, кад су одједном сви застори били скинути и кад је сама језгра њене душе сијала у њеним очима. II у овој простоти и обелодањености она се, она иста коју је он волео, још више видела. Смешећи се, она је гледала у њега; али одједном обрве јој уздрхташе, она подиже главу и, пришавши брзо к њему, узе га за руку и сва се пршш уз њега, обасипајући га својим врелим дисањем. Она се мучаше и као да се жаљаше њему на своје муке. И првог тренутка, по навици, учини му се да је он крив. Али у погледу њеном беше нежност, која говораше да га она не само не кори, већ да га воли за ове муке. „Ако нисам ја, онда ко је крив зато?“ нехотице помисли он, тражећи виновника тих натњи да га казни; али виновника није било. Она се мучила, жалила и триумфовала тим мукама, и радовала им се, и волела их. Он је видео да се у души њеној свршавало нешто прекрасно, али шта? — он није могао да појми. То је било изнад његовог схватања. — Ја сам послала по маму. Ти иди брже по Лизавету Петровну... Косћа!... Није ништа, прошло је. Она оде од њега и зазвони. — Хајд’ сад иди, Паша долази. Није ми ништа.