Дело

ЛНА КАРЕЊИНА 125 II Љовип с дпвљењем спази да она узе плетиво, које је ноћас донела, и опет поче да плете. У онај мах кад је Љовин излазио на једна врата, он чу како је девојка улазила на друга. Он застаде крај врата и чу како Кити даваше подробна наређења девојци и сама с њом иоче помицати кревет. Он се обуче и док су упрезали коње, јер кочпјаша још нпје било, оиет утрча у спаваћу собу, али не на прстима већ на крилима, како му се чињаше. Две девојке брижљиво премештаху нешто у спаваћој собп. Кити је ходала и плела, брзо набацујући петље, и наређивала. — Ја ндем одмах по доктора. По Лизавету Петровну отишли су, али ћу и ја још свратити.. Је ли потребно што ? Да, а Доли ? Она ногледа у њега, очевидно не слушајући оно што је говорио. — Да, да. Иди, — брзо нроговори она, мрштећи се и машући руком на њега. Ое је већ излазио у гостинску собу, кад се одједном разлеже жалостан и одмах утишан јек из спаваће собе. Он застаде и дуго није могао да појми. „Да, то је она“, рече он у себи и ухвативши се за главу стрча доле. — Господе, смплуј се! опрости и помози! — понављаше он речн, које му некако одједном и неочекивано дођоше у уста. II он, невернп човек, не понављаше те речи само устима. Сад, овога тренутка, он је знао да не само све сумње његове него и она немогућност да разумом верује, коју је он у себи познавао, ништа му не сметаху да се обраћа Богу. Све је то сад као прах слетело с његове душе. Коме се могао обраћати, ако не Ономе, у Чијим је рукама осећао и себе, и своју душу, и своју љубав? Коњ још не беше готов, али осећајући у себп особити напор и физичке снаге и нажње према ономе шго је требало радити, а да не би изгубпо ни једнога минута, он, не сачекавши коња, пође пешке и нареди Кузману да га стигне. На углу срете ноћног кочијаша, који брзо тераше. У малим саоницама, у кадифеном огртачу, повезана марамом, сеђаше Лизавета Петровна. „Хвала Богу, хвала Богу!“ проговори он, с усхићењем познавши њено мало плаво лице, које сад имађаше