Дело

АНА КАРЕЊИНА 127 Дмитријевич (како се велик и значајан чињаше сада Љовину, пређе тако незначајан, Петар Дмитријевич) обећао у свако цоба да дође, да се он јамачно неће наљутити, и да га ирема томе може одмах будити. Слуга пристаде, пође горе и понуди Љовина у собу за примање. Љовин је чуо иза врата, како је кашљао, ишао, умивао се и нешто говорио доктор. Прође три минута; Љовину се учини да прође више од једног сата. Он не могаше више да чека. — Петре Дмитријевичу, Петре Дмитријевичу! — умољавајућим гласом проговори Љовин кроз отворена врата. — Тако вам Бога, извините. Примите ме тако како сте. Има већ више од два сата. — Сад, сад! — одговори глас, и Љовин са дивљењем чу да је доктор говорио то смешећи се. — На један минут само. — Сад. Прошло је још два минута док је доктор обувао ципеле, и још два минута док се доктор очешља и обуче хаљине. — Петре Дмитријевичу! — беше почео опет жалосним гласом Љовин, али у то време изађе доктор, обучен и очешљан. „Немају савести ови људи“, помисли Љовин. „Чешљају се док ми пропадамо!“ — Добро јутро! — пружајући му руку и чисто дражећи га својом мирноћом, рече му доктор. — Не журите се. Но? — Старајући се да буде што исцрпнији, Љовин поче причати све непотребне подробности о стању женином, непрестано прекидајући своје причање молбама да доктор пође одмах с њим. — Али не журите се. Та ви не знате. Ја насигурно нисам потребан, али обећао сам и вероватно доћи ћу. Но ту нема хитње никакве. Седите, молим, је ли по вољи кафа? Љовин погледа у њега, питајући погледом, да ли се он исмејава с њим? Али доктор и не мишљаше да се смеје. — Знам, знам, — рече доктор, смешећи се, — и ја имам породицу; но ми мужеви смо у тим тренуцима најжалоснији људи. Ја имам једну пацијенткињу, чији муж у таквим прилакама увек побегне у коњушницу. — Али како ви мислите, Петре Дмитријевичу? Мислите ли да може испасти срећно? — Све говори за срећан исход.