Дело

128 Д Е Л 0 — Дакле, ви ћете одмах доћи? — рече Љовпн, пакосно гледајући у слугу, који носаше кафу. — Кроз један сат. — Не, тако вам Бога! — Дајте бар кафу да попијем. Доктор узе кафу. Обојица поћуташе. — Али Турке баш одлучно бију. Јесте ли читали јучерањи телеграм? — рече доктор, жваћући земичку. — Не, ја не могу! — рече Љовин скочивши. — Дакле, хоћете ли доћи кроз четврт сата? — Кроз пола сата. — На часну реч? Љовин стпже кући кад и кнегиња, и они заједно приђоше вратима од спаваће собе. Очи кнегињине беху пуне суза, а руке јој дрхтаху. Спазивши Љовина, она га загрли и заплака. — Но, како је, душице Лизавета Петровна, — рече она, хватајући за руку Лизавету Петровну, која им изађе на сусрет светла и брижљива лица. — Иде добро, — рече она, — натерајте је да легне. Лакше ће бити. Од оног тренутка кад се пробудио и појмио, у чему је ствар, Љовин се припреми да, не размишљајући, не предвиђајући ништа, затворивши све мисли и осећаје, чврсто, не кварећи расположење женино већ напротив умпрујући је и подржавајући њену храброст, претрпи све оно што му предсгоји. Не допуштајући себи шта више ни да мисли о ономе што ће бити, чиме ће се то свршити, а судећи по његовом распитивању, колико то обично траје, Љовин се у својој уобразиљи спремио да трпи и држи своје срце у рукама пет часова, и то му је изгдедало могућно. Али, кад се врати од доктора и виде опет њене патње, он све чешће и чешће поче попављати: „Господе, опрости и помози“, поче уздисати и подизати главу горе; и осети страх да то неће моћи издржати, да ће се занлакати или побећи. Тако му је тешко било. А протекао је само један час. Али после тога часа протекао је још један час, два, три, свих пет, које је оп одређивао себи као најдаљи рок трпљења, а иоложај је био све један исти; и он је једнако трпео, јер није имао шта више да ради, осим да трпи, сваког минута мислећи да је дошао до последње грапице трпљења и да ће срце његово сад-сад да прсне од саучешћа.