Дело

АПА КАРЕЉИНА 129 Али су још пролазили минути, часови и још часови, а осећајп његове патње и ужаса расли су и бујали још внше. Ове oue обичпе иогодбе живота, без којих се нншта не може замислити, нпсу више постојале за ЈБовина. Он је изгубио свеет о времену. Час су му минути — они мину кадгаје опа звала к себи и кад је држао њепу ознојену руку, која га час стезаше несбично снажно час одгуриваше од себе — изгледаху као часови, час му часови изгледаху као мппути. Он се зачудп кад га Лизавета Петровпа замоли да заиали свећу иза преграде п кад сазнаде да је било већ пет часова по подне. Кад бн му рекли да је сад тек десет часова пре подне, то бп га тако исто мало зачудило. Где је био у то време, он је тако исто мало зпао, као и то, кад је шта бпло. Ou је видео њено зажарено лице, које се час двоумљаше и мучаше, час осмејкиваше н њега умнрпваше. Оп је впдео и кнегињу, црвену, напрегнуту, са пуштеним ковржицама седе косе и у сузама, које је она напорно гутала, грицкајући усне; видео је и Дарију Александровпу, н доктора који пушаше дебеле цпгарете, и Лизавету Петровну, са чврстим, одлучнпм н успокојавајућим лицем, и старога кпеза који натмурена лица шеташе по сали. Али како су они долазили и одлазили, где су они били, он нпје знао. Кнегиња је била час с доктором у спаваћој соби, час у кабипету, где се обрео постављепп сто; час оиет није бпла опа него Доли. Натим Љовпн се сећаше да су га слали некуд. Један пут га нослаше да иренесе сто и диван. Он извршп то врло усрдно, мислећп да је то за њу нотребно, и тек доцннје сазнаде да је то оп себи снремао препоћиште. Затим га слаху доктору у кабипет да уипта за нешто. Доктор одговори н затим поче говорпти о неуредностима у оиштини. Затим га слаху у кнегињпну спаваћу собу да донесе икону у сребрној, позлаћеној одежди, и ou се пео са старом собарпцом кнегињпном на орманчић да дохвати икону, п разбпо кандило, и кнегињина собарица умирпваше га за жену и за кандило, и он је донео икону и метнуо је у узглавље Китинкино, брпжљиво завукавши је пза јастука. Али где је, кад и зашто све то бпло, ou нпје знао. Оп такође инје разумевао, зашто га је кнегиња узимала за руку и, жалосно гледајући у њега, молила да се умпри, и зашто га је Доли саветовала да једе и одводила из собе, шта више доктор озбпљно и са сажаљењем гледао у њега и предлагао му каиљнце. Дело, кн>. 56. 9