Дело

130 Д Е Л 0 Он је знао и ocehao само да је то, што се догађало, било слично ономе, што се догодило пре годину дана у гостионици губерниске вароши на самртном одру брата Николе. Али оно је била жалост, — а ово је радост; подједнако беху изван обичних погодаба живота, беху у овом обичном животу као неки отвори, кроз које се показивало нешто више, и иодједнако нестало је оно што се догађа, и подједнако непојмљиво, при умном проницању у то више, узлетала је душа на такву висину, коју она никад раније није нп појимала и куд разум већ није могао успевати за њом. „Господе, опростп и помози“, понављао је он непрестано у себи, без обзира на тако дугу и како изгледаше потпуну отуђеност, осећајући да се обраћа Богу исто онако поверљиво и просто, као у доба детињства и прве младости. За све ово време у њему беху два раздељена расположења. Једно — ван њеног присуства, с доктором који пушаше дебеле цигарете једну за другом и туљаше их о крај пуне пенеонице, с Даријом Александровном и с кнезом, где се разговор водио о ручку, о политици, о болести Марије Петровне, и где је Љовин одједном за тренутак заборављао оно што се дешавало и осећао се као пробуђен, и друго расположење — у њеном присуству, крај њеног узглавља, где је срце хтело да прсне од бола, али није прскало, и где се он непрестано молио Богу. И сваки пут, кад га је из тренутака заборава изводио узвик који долеташе из спаваће собе, он је падао у ону исту чудновату заблуду, која га првих минута обузе: сваки пут, чувши узвик, он је скакао, трчао да се оправда, сећао се путем да он није крив, и хтео је да је заштити и да јој похмогне. Али, глвдајући у њу, он је опет видео да се не може помоћи, и обузет ужасом говорио је: Господе, опрости и помози. И што је даље време текло то су јача постојала ова расположења: у толико је мирнији, потпуно заборављајући је, постајао ван њеног присуства, и у толико су теже постајале и саме њене патње и осећај немоћи пред њима. Он је скакао, желео је да побегне некуд, а међутим трчао је к њој. Понекад ју је, кад га она сваки час позиваше, окрнвљивао. Али, спазивши њено покорно, насмејано лпце и чувши речи: „Ја сам те памучила“, он је кривио Бога; алн, сетивши се, Бога, он је одмах молио да се смилује и опрости.