Дело

АНА КАРЕЊИНА 131 XV Он није знао да ли је доцкан, или је рано. Свеће су већ <све догоревале. Доли тек што беше у кабинету и предложи доктору да прилегне. Љовин је седео, слушајући приче докторове о шарлатану магнетизеру, и гледао у пепео његове цигарете. Био је период одмора и он се заборави. Он потпуно заборави на оно што се сад догађало. Слушао је приче докторове и разумевао га је. Одједном разлеже се врисак, који ни на шта није личио. Врисак је био тако страшан да Љовин чак не скочи него, не прекидајући дисање, уплашено-упитно погледа у доктора. Доктор наже главу у страну, ослушкујући, и осмехну се у знак одобравања. Све је било тако необично да већ ништа није поражавало Љовина. „Сигурно тако треба“, помисли он и настави седење. „Чиј је то био врисак? Он скочи, утрча на прстима у спаваћу собу, обиђе Лизавету Петровну, обиђе кнегињу и стаде на своје место крај узглавља. Врисак се стиша, али се сад нешто променило. Шта — он није видео и ннје разумевао, а није ни хтео да види, ни да разуме. Али он је то видео по лицу Лизавете Петровне: лице Лизавете Петровне беше строго и бледо и онако исто одлучно, премда још вилице помало дрхтаху а очи беху нетремице управљене у Китинку. Зажарено, намучено лице Китинкино, с припијеннм уз ознојено лице праменом косе, беше окренуто њему и тражаше његов поглед. Дигнуте руке тражаху његове руке. Дохвативши ознојеним рукама његове хладне руке, она их стаде притискивати на своје лице. — Не иди, не иди! Ја се не бојим, не бојим! — брзо говораше она. — Мама, узмите минђуше. Сметају ми. Ти се не бојиш? Скоро, скоро, Лизавета Петровна... Она говораше брзо-брзо и хтеде да се осмехне. Али одједном јој се лице онакази и она га одгурну од себе. — Не, ово је ужасно! Ја ћу умрети, умрети! Иди, иди! повика она, и опет се зачу онај исти врисак који не личи ни на шта. Љовин се дохвати за главу и истрча из собе. — Ништа, ништа, све је добро! — рече за њим Доли. Али, ма шта они говорили, он је знао да је сад све пропало. Прислонивши главу уз довратак, он је стајао у суседној соби и чуо нечпји, никад дотле нечувен, писак, дреку, и он је знао да је то викало оно што је пређе било Кити. Дете он већ давно није желео. Он је сад мрзео то дете. Он гата више сад 9*