Дело

132 Д Е Л 0 није жетшо н» њезин живот, он је желео само да престану ове ужасне патње. — Докторе! Шта је то? Шта је то? Боже мој! — рече он, хватајући за руку доктора који уђе. — Свршава се, — рече доктор. И лице докторово беше тако озбиљно кадје то говорио, да је Љовин појмио реч свршава у смислу — умире. Као ван себе он утрча у сиаваћу собу. Прво, што спази, беше лице Лизавете Петровне. Оно беше још строже и натмуреније. Лица Китинкиног не беше. На оном месту, где је оно било пређе, беше нешто страшно и по изгледу напрезања и по звуку који излажаше отуд. Он прислони главу уз дрво од кревета, осећајући да му се срце цепа. Ужасна вика није престајала; она постаде још ужаснија и, чисто дошав до иоследње границе ужаса, одједном се стиша. Љовин не вероваше своме слуху, али се није могло сумњати: вика се стиша, и чујаше се тпха ужурбаност, шуштање и журна дисања, а њен испрекидани, жив и нежан, срећан глас тихо изговори: „свршено“. Он подиже главу. Немоћно спустивши руке на иокривач, необично нрекрасна и тиха, она немо гледаше у њега и хтеде но не могаше да се осмехне. И одједном Љовин се у магновењу осети пренесен из оног тајанственог и ужасног света, у коме је живео овнх двадесет и два сата, у пређашњи и обични свет, али који сад сијаше таквом новом светлошћу среће, да је он није могао издржати. Затегнуте струне откинуше се. Јецања и сузе радости, које он нпкако није предвиђао, са таквом силином подпгоше се у њему, впхајући цело његово тело, да су му дуго сметале да говори. Павши на колена пред ностељом, он је држао испред усаеа руку женину и љубио је, а та рука слабим покретом прстију одговарала је на његове пољупце. А међутим тамо, у доњем делу ностеље, у вештим рукама Лизавете Петровпе, као пламичак пад светњаком, лелујао се живот човечијег бпћа, кога пре никад није било и које ће тако исто, са тим истим правом, са том истом значајношћу за себе, живети и размножавати себи сличне. — Живо! Живо! II још мушко! Не брините се! — чу Љовин глас Лизавете Петровне, која шљеиаше дрхтавом руком по леђима детињим. — Мама, је л’ пстина? — рече глас Китинкин.