Дело

134 Д Е Л 0 Намештена, очешљана, у гиздавој капици са нечим плавим,. извадивши руке и метнувши их поврх покривача, она лежаша на леђима и, сусревши га погледом, погледом га привлачаше себи. Поглед њезин, иначе светао, постајаше још светлији, у колико јој се он примицаше. На њеном лицу беше она иста. промена од земаљског на неземаљско, која бива на лицима покојника; али тамо је опроштај, а овде је сусрет. Узбуђење, слично ономе које је ocehao у тренуцима порођаја, опет се приближи његовом срцу. Она узе његову руку и упита, је ли спавао. Он не могаше да одговара и окреташе се у страну, убедивши се у своју слабост. — А ја се бејах занела, Косћа! — рече му она. — Сад ми је тако добро. Она гледаше у њега, али се одједном њен израз промени. — Дајте ми га, — рече она, чувши писку детињу. Дајте, Лизавета Петровна, и он he да види. — Хајд’, нека тата види, — рече Лизавета Петровна, иодижући и приносећи нешто црвено, чудновато и занихано. Чекните, ми ћемо најпре да се удесимо, — и Лизавета Петровна метну то занихано и црвено на кревет, поче развијати и повијати дете, једним прстом подижући га, окрећући и нечим посииљући. Гледајући у ово сићушно и жалосно биће, Љовин чињаше узалудне напоре да нађе у својој души какве било знаке очинског осећаја према њему. Он осећаше ирема њему само гадљивост. Али кад ra разголитише и кад мрднуше танке — танке ручице и ножице, и шта више с палцем, који се, разликује од других, и кад спази како Лизавета Петровна, као меке опружице, притискиваше ове ручице, затварајући их у платнену одећу, њега обузе таква жалост према овом бићу и такав страх да му не нашкоди, да је задржа за руку. Лнзавета Петровна насмеја се. — Не бојте се, не бојте се! Кад је дете било наређено и претворено у чврсту луткицу, Лизавета Иетровна искрену га на једну страну, чисто поносећи се својим радом, и склони се да би Љовин могао видети сина у свој његовој лепоти. Кити је, не спуштајући очију, такође гледала тамо. Дајте, дајте! — рече она и чак се беше подигла.