Дело

ВРЛИНА НА ОКОМКУ 9 пружила руку, да га боље видим, ја сам био у прилпчном искушењу: ручица је била мека као зрела бресква, пуначка, обла и тако је мирисала на lavendol, да сам, да сам... морао опипати и прст, на коме је стојала тако судбоносна успомена. На главној међустаници чак сам био и каваљер. Потрудио сам се, да јој се донесе доручак и како није имала ситног новца, понудио јој у зајам 35 ера. Једва је примила... Воз је и даље тутњао, локомотива је звиждала, дим се ковитлао, села су промицала, виадукти се сваког часа ређали. По споријем кретању ијачем бректању локомотиве опазио сам, да залазимо у брдске крајеве, и онда је скоро и путу крај. Остале су још две станице; пред првом је подужи тунел. Што је крај био ближи, разговор је постајао све сентименталнији. Чак ми је иризнала. да се никад неће удавати, јер су људн (замисли, колика наивност!) од реда неверни!.. А када сам јој ја, под заклетвом, потврдио, да баш поред себе има непобитан доказ о погрешности свога гледишта, онда ме најпре разрогачено ногледа, па је ударила у грохотан смех, који се завршио уздахом, вађењем мораме из жућкастога помпадура и боним јецањем... Питао сам је за узрок свега тога и рекла ми је, дајој је увек зло, кад пролази возом кроз овај крај. Много је кривина, јаки су потреси, а од љуљања је чешће хвата несвестица. Сада јој је, искрено је признала — још и много лакше, ваљда од пријатна разговора, (то пријатна тако је слатко изговорпла), иначе, кад је ире недељу дана сама туда путовала, добила је одједаред тако јаку несвестицу, да за себе није знала за неколико километара... Одиста јој је било тако, очи су јој необично светлеле, избила је нагло нека чудна румен, дисала је брже и кад ми је пружила руку да видим, куца ли јој било чешће но обично, ја сам осетио, да јој је рука топла као јулски сунчев зрак и да било куца тако брзо, као да броји (што да кријем?) моје луде жеље .. И тада је дошло оно, због чега се не могу кајати. Баш кад сам у бројању била био између шездесет и седамдесет, ушлп смо у тунел. Као п обично на краћим путевима, осветљења није било. С топлом меком руком у својој руци, која је нсто тако дрхтала, нашао сам се пола корака од девојке, која је мирисала на здравље, младост и млеко, у празном купеу, у мраку, који је био црњи од њених очију, које сам добро запамтио... У томе часу заборавио сам све. Ја, моралиста, који се