Дело

10 Д Е Л 0 подсмевао ситним изгредима нежењених људи; твој Оскар, писац чланка 0 вештини савлађивања и иочасни председник друштва „Нирване“, сасвим је био изгубио компас. Сећам се само да ми је од темена до десне потпетнице прозујала електрнчна струја, да сам за бесконачно мало времена осетио и сибирску хладноћу и тропско сунце; да сам у оном апсолутном мраку видео пред очима зелене, плаве и црвене колутове да ми је срце куцало као сахат на берлинском торњу; да сам кроз загушено тутњање и клапарање точкова осетио један јачи писак од кога су ми уши заглухнуле, и ја сам несвесно пружио и другу руку, да у целини имам онај лепи цвет од кога 2ји је био пружен само један крунични листић .. Ја знам, ти ме, читајући ово, већ жалиш. Ти се, можда, још и злурадо смејеш, јер замишљаш, да сам подлегао у ономе, у чему сам увек био јачи од тебе и у чему сам ти — то сам уверен — увек импоновао; чак у теби будпо и нешто зависти. Ииак, драги мој Пеле, врлина ннје страдала. Ја признајем, није била моја заслуга... У онај час, када је моја десна рука потегла у правцу, где сам очекива, да сретнем њену руку, она љутито пусти руку, коју сам већ држао, процеди кроз зубе један узвик налик на их! и лагано, али одлучно, одби и моју десну руку. Тај сиасоносни покрет вратио ме је опет у колосек. Моје уши још јаче запишташе; светлаца нестаде, тутњање кола се више није чуло и само сам ocehao како ми уз образе лиже пламен, а срце силно удара, као никада дотле... Ћутали смо обоје... Мрак је и даље трајао... Желео сам да воз никако и не избија на видело. Сам сам себи био низак, низак: једна слаба, бледуњава девојка спасла је поколебану врлину једног моралисте разметљивца... 44 Али се најпосле морало изићи из подземља. Кад се већ осетило мало светлости, уграбио сам један секунад, те видео, како је окренула главу ка прозору. Дисала је врло брзо, грчила је прсте, била је много блеђа. Чинило ми се, да је грицкала доњу усну. Нисмо проговорили до прве станице, до претпоследње на нашем путу. А кад смо се одатле кренулн, ја сам, уверен у своју крпвицу, стегао срце и гледајућн у простирку на поду, уздрхтало ночео: „Молим Вас, да ми опростите..Она је подуже ћутала; сачекала да ја још једном то поновим и да додам неко чудно оправдање, допустила да је погледам н да опазим^