Дело

ВРЛИНА ПА ОКОМКУ 11 како је кроз бледило опет продрла румен на оба образа и један млаз око средине чела, па је, нривидно хладним (о, то сам добро осетио!) гласом напоменула, како се не љути, још више: како се не може наљутити, јер она зна, „да су људи нрема слабом женскињу врло непажљивп“... Ја сам ноново нромуцао неко оправдање, чини ми се говорио нешто, у чему је била реч „неодољивост“ и молио је, да заборави ту ненријатност, ако у опште буде мишљења, да наш данашњи сусрет треба заиамтнти. Можеш мислити како је великодушна и добра срца, кад је обећала, да ће памтитп, дуго памтити, само оно, што је било пре тога кобнога часа... Кад сам јој узбуђен рекао „хвала!“, пружила ми је чак п руку — и ја сам је пољубио са сасвим друкчијим расположењем, него је било пре неколико минути. Пољубио сам је као руку, која ми враћа изгубљену врлину. На завршној станици растали смо се као пријатељи, још више: ја сам у њој гледао доброгворку, која ме је у тренутку колебања вратила на прави пут, а она је села у кола са нешто туробности и очевидно са неком јеткошћу, којој сам несумњиво ја био узрок. Чак је била врло груба и према двојици младића, који су — несумњиво њени блиски пријатељи — чим се из кола скинула, нашли се крај ње, као лептири око пољскога каранфила, и почели је обасипати љубазностима. Д.уго су се објашњавали, докле није пристала да с њима седне у кола. А кад су већ пошли, осврнула се још једном и својом детињском руком махнула ми је неколико пута, рекавши ми можда последње збогом. Ја сам остао у Скатунгу недељу дана и нисам је више видео. Тешто! Знам да би јој било непри.јатно, и да ме је срела. Крај свега обећања, увреда се лако не заборавља. Зпам ја то, мој Пеле. Додуше, ја сам избегавао да се и виђам главним улицама у доба најживље шетње. Ја сам за то време рио по IX одељењу библиотеке Густава III и нашао сам дивна материјала за нроузрок привидног кретања. Замисли, дански математичар XVI века Дајм Рајп, на стр. 86. VI а свога волумиозног дела Elementa Spationis каже да је... али ја знам, да ћеш ти радије сачекати моје дело и из њега се обавестити о нравилности погледа овог натмуреног особењака. Ја довршавам писмо. Ouo је и несређено и невешто, али је — верно. Ова исповест била ми је, Пеле, нотребна. Ти ћеш