Дело

140 Д Е Л 0 Степан Аркадијевич, али побојавпш се да тиме не поквари ствар, замени то речима:) не као државнику (што изађе неумесно) него иросто као човеку, као добром човеку и хришћанину. Ти је мораш пожалити, — рече он. — У чему управо ? — тихо рече Карењин. — Да, да је ножалиш. Кад би је ти видео, као ја — ја сам провео целу зиму с њом — ти би се сажалио нрема њој. Положај њен ужасан је, у правом смислу ужасан. — Мени је изгледало, — одговори Алексије Александрович тањим, готово гшскавим гласом, — да Ана Александровна има све оно, што је сама хтела. — Ах, Алексије Александровичу, тако вам Бога, оставимо се рекриминација! Што је било било, но ти знаш шта она жели и чека — развод брака. — Али ја сам мислио да Ана Аркадијевна неће нристати на развод у случају, ако ја затражим да ми се остави син. Тако сам и одговорио, и мислио сам дајета ствар свршена. II сматрам је као свршепу, — ппсну Алексије Александрович. — Али, за име Бога, не жести се, — рече Степан Аркадијевич, дотичући се колена зетовог. Ствар није свршена. Ако ми допустиш да рекапитулирам, ствар је била овако: кад сте се растали, ти си био велшс, као што се само може бнти великодушан; ти си јој давао све — слободу, шта више и развод. Она је то оценила у толикој мери, да у тим првим тренуцима, осећајући своју кривицу нред тобом, није промислила и нпје могла о свему промислити. Она се свега одрекла. Али стварност и време показали су јој да је њен положај мучан и немогућан. — Живот Ане Аркадијевне не може ме интересовати, прекиде га Алексије Алексапдрович, подижући обрве. ^— Донусти ми да ue верујем, — меко одговори 'Степан Аркадијевпч. — Љен положај је и мучан за њу, и без икакве користи за ма кога било. Она га је заслужила, рећи ћеш. Она то зна и не моли те; она отворено каже да пи за шта пе сме да моли. Али ја, сви ми рођаци, сви, који је волимо, молимо те, преклињемо те. Зашто се она мучи? Коме је од тога боље? — Донустите, ви ме, чини ми се, стављате у положај кривца, — нроговори Алексије Александрович. — То не, то не, ни најмање, разуми ме, — опет дотичући се до његове руке, рече Степап Аркадијевич, као да је био