Дело

142 Д Е Л 0 — Алексије Александровичу, ја не могу да те познам, поћутавши, рече Облонски. — Ниси ли тп (и нисмо ли ми то оценили?) све опростио и, покренут баш хришћанским осећајем, био готов све да жртвујеш? Ти си сам рекао: дати и горњу хаљину, кад ти узимају кошуљу, а сад... — Ја вас молим, — одједном устајући на ноге, блед и са дрхтавом чељусти, пискавим гласом ироговори Алексије Александрович, — ја вас молим да прекинете, да прекинете... тај разговор. — Ах, не! Опрости ми, опрости, ако сам те огорчио, збуњено смешећи се, поче Степан Аркадијевич, пружајући руку, — али ја сам, као пзасланик, само испоручивао поруку. Алексије Александрович даде своју руку, замисли се и проговори: — Ја морам промислити и потражити обавештења. Прекосутра ћу вам дати одлучан одговор, — смисливши нешто, рече он. XIX Степан Аркадијевич хтеде већ да иде, кад Корнеј дође и јави: — Сергије Алексијевич! — Који је то Сергије Алексијевич? — поче Степан Аркадпјевич, али се одмах сети. — Ах, Серјожа! — рече он — „Сергије Алексијевич“. Ја мишљах директор департмана. Ана ме је баш и молила да га видим, — сети се он. И он се сети оног бојажљивог, жалосног израза, с којим Ана, испраћајући га, рече: „Ипак ћеш га видети. Сазнај подробно, где је и ко је са њим. И, Стиво... ако је могућно! Та могућно је?“ Степан Аркаднјевич појми, шта је значилото: „ако је могућно" — ако је могућно удесити развод тако да син припадне њој... Сад је Степан Аркадијевич видео да се о томе не може ни мислити, али се ипак радовао да види сестрића. Алексије Александрович напомену шураку да спну никад не говори о матери, и замоли га да му ништа о њој не помиње. — Бпо је врло болестан после оног састанка с матером, који нисмо предвидели, — рече Алексије Александрович. Бојали смо се чак за његов живот. Али паметно лечење и морска купања летос опоравише га, и сад сам га, по савету лекара,