Дело

148 Д Е Л 0 блика или монархија. У републици је могућан само изабрани Горњи Дом. У монархији су могуће све врсте горњих домова,. и један мешовит Горњи Дом, у коме би било чланова и наследних, и постављених, и изабраних и по положају. Писац нарочито препоручује један Горњи Дом, који би делом био изабран^ а делом постављен. Владалац који би посгављао један део његових чланова могао би се постарати за добар лични састав. Народ који би пак бирао један део његових чланова, дао би му онај политички ауторитет, који нмају једино народни представницн. У таквом Горњем Дому била би спојена лична вредност са популарношћу. Он не би био нп сувише јак, ни сувише слаб: нити би претеривао у отпору, ни у попустљивости, већ би се држао средине, која је потребна за мирну еволуцију. У другом делу расправе изложена је целокупна историја питања о Горњем Дому код нас, почевши од 1835 па све до 1903 године. У том погледу је врло интересантан рад уставотворног одбора 1868 године, који је већао о извесним питањима из будућег Устава, па том приликом претресао и питање о дводомном систему. Тај одбор је у начелу једногласно примио Горњи Дом, нз разних разлога, а поглавито под утиском беседе, којом је Намесништво отворило седнице одборске и у којој се оно изразило за то, да у законодавној власти учествују Народна Скупштина и Државни Савет, као једна врста Горњег Дома. Што пак у Устав од 1869 године није ушла и установа Горњег Дома, г. Јовановић мисли да је кривица до самог Намесништва, које се није довољно за то заузело, јер разлог, да народ неће чиновничку скупштину, није без сумње са свим тачан, кад се има на уму то, да су у Уставу предвпђени краљеви посланици, за које се погрешно мислило, да ће моћи дати ште, што се очекује од једног тела, састављеног из интелигентнијих елемената. Питање о Горњем Дому појавило се затим у Србији почетком осамдесетих година, поводом намере да се мења Устав,. али је ствар била сад много компликованија него седамдесетих година, пошто је установа Горњег Дома добила и теориских и политичких противника. Гига Гершић, тадашњи професор Државног Права, објавио је повећу расправу „Горњи Дом“ („Рад“ 1881) и у њој се одсудно изразио противу те установе. Назоре Гершићеве усвојила је у пракси радикална странка, која је већ тада била важан фактор у унутарњој политици. Садржину ра-