Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАфИЈА 149 справе Гершићеве прокрнтиковао је темељио г. Јовановић, трудећи се да обори или ослаби његове разлоге противу Горњег Дома. У томе је већим делом н успео. До промене Устава дошло је међутим, као што је познато, тек 1888 годнне, кад су се појавиле н две расправе о дводомном пптању. Једна од Милована Ђ. Миловановића („Наша уставна реформа“), а друга од Милутпна Гарашанина („Један или два дома“). Миловановић није био одсудпи протпвник Горњег Дома као Гершић. Али се он није нзјаснио ни за Горњи Дом. То пптање, један или два дома, он нпје сматрао као теориско, већ као практично питање. Он је тврдио, да се никаквом теоријом не може доказати, да Горњи Дом не може бити користан ни за један народ на свету, али исто тако и обрнуто да Горњи Дом мора бити користан за сваки народ без разлике. Његова корисност зависи од специјалних прилика једног одређеног народа. Што се тиче српских прплика, оне по Мпловановићу нпсу такве, да би потреба за два дома била очигледна. Јер где год постоји, Горњи Дом се сматра као отпорни центар не према владаоцу, већ према парламенту, као једно средство против парламентарне тираније. Ниједан озбиљан иолитичар не страхује међутпм, да ће Скупштина узети сву власт у своје руке и тиме постати опасном по правилно функционисање државе. Осим тога uo Миловановићу у Србији нема те интелигенције, која би по својим културним особинама заслуживала да седи у Горњем Дому. Српско друштво је хомогено и као такво треба да има један дом, један парламенат. Оба ова разлога побија г. Јовановић, налазећи да први разлог зато не стоји у ствари, што је доцније политички развитак под слободоумним Уставом од 1888 године показао да српске скупштине и хоће и могу да буду свемоћне; а да је други разлог слаб, пошто се иу нашем друштву налазе културнији елементи, који би могли дати добар Горњи Дом. Други писац Гарашанин, и ако је био напредњак и вођа напредне странке, која је раније била за дводомни систем, изјаснио се против Горњег Дома, поглавито услед српских специјалних прилика, налазећи да ће то бпти једно тело од чиновника и бирократа, који у Србији нредстављају иптелигенцију, а та је интелигенција зависна и неће моћп да буде слободна и самостална у вршењу законодавне властп. Г. Јовановић описује даље политичке прплике пред