Дело

3 У Б А Н 167 озбиљно као са зрелим човеком и не опажа да ли се с њпм ко спрда и шегачи. — Ђукане! — 0ј! — Има ли вукова у планини? — Како he бити планина без вука? Нађе се по неки пасји накот, дијете. — Бојиш ли их се, Ђукане? — Што ћу се бојати. Псето, к’о свако псето. Не бој га се ни ти. Чим наиђе узми каки суварак те преломи преко кољена. Он пукне, а вук мисли пушка, па подвије реп и бежи. — ’Ohe он бо’ме и на човека. — ’Ohe између Божића, н онда се састају много. Једне годгше кад бејаху великп снегови смотрио сам их у ноћ дванајест. Иду пртином, облећу око кошаре и циче. Месечпна, па се види, и ја пушку иа: бу... А они побегоше. — Уби га па побеже! — Куд ћеш га згодити у ноћи. — Ти би се смио с њима п ноклати! — притакне друго чобанче. — Ти имаш зубе к’о вук — рећи ће трећи. — Зубан! Зубан! — привикну сви и измичу се. Он одмане штапом око себе као кад се брани од пашчади. — Де, де, дијете. Док ли те опачарим. — Зубан! Зубан! — учестају она и разбегну се к’о јарад. Звали су га „Зубан“ сви у селу зато што је имао два велнка зуба очњака, већа но у осталих људи. Мало ко да их је видео, јер их је брижљиво крио и бркове спуштао преко уста; а ко нх је видео вели да су му к’о у дивљег вепра. Кад је се жепио Срећков Милојица. њега су опили теје лежао у башти, на ледини, као мртав; кадили га паприком, дрешили му пеленгире, па му разврнули вилице, метнули му у уста кочањку и гледали два чудновата зуба, н од тада су још више нричали о њима. IIII И ако је био отупео на све, један осећај остао му је незамро — осећај родитељски за сином му Остојем. Разговара се са својим овцама, са чобанима, гледа у набујалу напрат и орлушине што крстаре изнад врхова високог дрвећа, слуша јеку планине и рику холујине; све пропраћа немо, жмиркајући ма-