Дело

168 Д Е Л 0 леним очицама испод круппих веђа. Али кад му неко помене њега, или кад га се сам сети, он лако уздахне и окрене се северу и погледа тамо преко сувоборског врха, преко врлети и замрчале горе, као да he га угледати и као да he му сад отуд доћи... — Ђе ли је сад он? Шта ли ми ради Остоја? — шане он сам себи и тада му засјаје очи и порумене јагодице. Код тетке је био до осме године, па је, по њеној смрти, пошао по најму, туда по селу. Ишао је бос, поценан, прљав и неошишан. Био је туп и недозват, те су га газде тукли и поступале с њим као с марвом. Зараду није ни примао у новцу но у обући и преобукама, какве му ко даде. Тек кад одјача, он се одважи те изиђе из села и ступи у службу у вароши. Тамо се дотера и преобрази: имао је чисто одело, био је учтив и послушан. 0 Ђурђевдану и Митровдану дошао би, на дан два, у село, и увек би имао по нешто ново на себи: ципеле, шубару, прсник или бар нож у сарачлуку, и био ошишан и чист. Купио би штогод и оцу, да га обрадује: фес, бритву или кајиш, и Ђукан се радовао. Али то је за мало трајало. Кад израсте велики момак, он се, једне јесени, удружи с вршњацима и оде у Београд. Тамо је служио по гостионицама, већим кућама, заводима и министарствима, напуштао службу и повраћао се; сељаци овога краја виђали су га тамо, по њима ]е поздрављао оца и распитивао шта се ради по селу. Али је свега двапут долазио. Последњи пут, пре пет година, долазио је у плавом качкету са белим ширитом, у црној чоханој блузи са неким металним значкама на јаки, под гушом. Сељаци су мислили да је некакав чин у државној служби, само нису знали какав је. Beb је зашао у године, погубио зубе и изгледао старији него што је, ади ветрогоњаст и брзоплет као деран. Много је штошта приповедао сељацпма код општине и механе, кад се окупе око њега, и то све неке чудне ствари што се не даду лако веровати: како служи у некој великој Банци одакле може узети новаца колико хоће, да га знаду сви мпнистри и да га тапшу по рамену. — Нека ме још неку годину у Београду, па само док једног дана дођем у село, треснем кесом и викнем: „Потамо-де се ти газда Илија Пумпаловићу“ — рекао је он једном, те су се неки подгуркивали и кресали оком. И док су се сељаци шегачилн, Ђукану је свака реч Осто-