Дело

3 У Б А Н 169 јина остајала дубоко у свести, и кад би га се сетио он би понављао све што је чуо од њега и забављао се тим. „Потамо-де се ти, о Илија Пумпаловићу“ — рећи ће негда Остоја најбогатијем човеку у селу, кад дође и донесе пуно пара у село... Хоће, ба! У Биограду има пуно пара — крш!“ И тада му блесне у очима његов лик и као да га гледа, гледа где је дошао у село, доле општини и механи, на њему све ново и пресијава се и шкрипају му штифлетне, а око њега сеоски качкнни па га зачикавају. Он вади паре из џепова, све дукат и динар, и звецка им прегрштима. Па му мило, смејури се сам међу овцама и радује као дете... А не мисли ништа даље, нити се пита са чега му је та радост, нити би ко могао знати: да ли је само из поноса што има таког сина, или што ће „протећи вода куд је текла“: тојест што ће његов Остоја, у оном корову где се лежу туђе кокошке и распознаје само још плоча са прочева његове куће, подићи велику кућу, шиндрану, и уз њу господски конак као у Пумпаловића, и што ће ту запалити давно утуљену славску свећу ? III Једног топлог летњег дана око подне, кад се Ђуканово стадо одмараше у дебелом хладу крај планпнског потока, дође Милојица од куће и доведе општннског служитеља. — Поздравио ти се председник Живојин и ћата Ристивоје да сад идеш општинн, овог часа! — рече му нандур брзо и изненада. Он се избечп. За чудо му би кад их угледа овде, а још чудније кад чу шта овај рече. — Шта рече, Пујо? Велиш ли што мени? — Теби, јабогме! Ево ти позив! — утрпа му пандур у руку парче хартије на коме се црњаше општински печат. Он усколута очима и у једног и у другог и занеме. — Да идеш кад те зову. Власт је. Ја ћу остати код оваца — рече Милојица озбиљно. Ђукан се усплахири, окреће онај позив, загледа га и погледа у Милојицу. — Шта ћу ја у општини? Ти то знаш, Пуриша, па нећеш да кажеш. — Не знам, славца ми! Ја седим на прагу и пречам онанке,