Дело

172 Д Е Л 0 Они мало оћуташе. Затим ће ћата: — Сл^шај што смо те звали. Општински суд добио је данас хитан акт ове садржине: „Према извештају управе вароши Београда од 17 тек. месеца, тамо је, у варошкој болници, истога дана у седам часова и 45 минута, умро Остоја Ђурашковић надзорник министерства, син Ђукана Ђурашковића тамошњег и после себе оставио хиљаду динара у злату. Ћата и пе доврши а Ђукан се заљуља. Узмрда му лице, јагодице нарастоше као песнице, одскочише високо и заклопише му очи, уста се разврнуше, пуче читава јама и показаше се црвене десни и голе вилице. Само на горњој вилици спазише се два зуба очњака, бели и криви као српови. II као мечка кад је гекнеш у слабпне, замумла и рикну: — II јој мене, јој... Окане мој!... И гурну на врата грувајући се у голе груди. Ђата се зацерека: — Јеси ли видео, Живојине? Кажем ја теби да ћу га натерати да их покаже оба... Ала су крупни к?о у пса! Затим истрча напоље и викну: — Ђукане! Лудаче! Није умро. Шалим се. Он се раздерња још више: — А што ми га насијецате, убио вас Бог! — подвикну и јецајући оде у планину. Ниш, 1910 Тадија П. Костић.

iOf