Дело

ТУМАЧЕЊЕ фиЗИЧКИХ II СОЦИЈАЛНИХ ПОЈАВА 183 угаси, кад се јави, те мора да се поново обнавља. Оваква појава не треба да се узме као мерило јачине и величине једне мисли, за то се морају имати у виду прилике, кад се она јавља и број сличних мисли, које она затече својом појавом. Кад би у нашој власти било, да мењамо прилике, чије промене проузрокују трајашност једне мисли, онда би лако било одредити јачину једне мисли. Кад би ово било могућно, онда би експерименат био могућ за испитивање идеја — али то није могуће. Ми морамо на основу већ извршених нромена код једне мисли, под извесним околностима, да закључујемо, шта би све морало бити са јачином и временом трајања мисли, коју испитујемо, кад би смо је довели у сличне околности са онима, у којима се налазила мисао према којој нашу мисао утврђујемо. III Наука гледана као целина, као тековина друштва, социјалне средине, подложна је променама, кроз које друштво пролази. Нема самониклих идеја, и ако се оне везују за личности, као творце њпхове, идеје се развијају као организми, и од ембриона људске мисли постају постепено читави системи, науке и учења, који друштво освајају. Од усамљених идеја, после процеса социолошких, развића тих идеја, постају појмови све ширих маса, док идеја не постане општа тековина, заједнички појам, као што је случај са свим данашњи апстрактним појмовима, за које језици имају разне називе и где никоме ни на памет не нада, да је у давној прошлости тај појам, та идеја, док је у ембриону била, била својина једне личпости, генерације или мале средине социјалне. Појмови: као што су човек, кретање, боја и друго независно од појмова везаних за индивидуалне типове и представе оних категорија, чије опажање доводи до апстрактних идеја горњих појава нису творевине једног момента. Ако почнемо од данашњих великих идеја, какве су идеје: о одржању енергије, гравитацији, десцендентној теорији, бактеорологпји, диференцијалном рачуну и др. видећемо, да и ако је проналазак сваки био везан за по какву велику личност, више је та веза значаја извора имнуласа, но потпуног стварања њеног у самим личностима, који су представници тих идеја.' Пдеја гравитације позната је била још античком свету. Елеатичари, Аристотело, Архимед, Да Впнчи, Галилео, Кеилер, Коперник,