Дело

184 Д Е Л 0 и други претече су Њутна. Лаплас, Лагранж, Д’ Аламбер и плеада 18-ог и 19-ог века су разрађивали ту идеју после Њутна, док ]е из идеје о гравитацији поникао данашњи систем за тумачење кретања небеских тела. Идеја о борби за живот, развићу организма, животу у природи, почиње од првих посматрача ирироде, налази се у безброј песника, пророка и философа: Лукрецију, Аристотелу, Да Винчиу u достиже кроз Ламарка и Дарвина своје прокламовање, да у научарима 19-ог века: Хекла, Бихнера, Фогта, Спенсера и других добије данашње фазе у развићу и послужи као основица за тумчење развоја и постанка органских појава. Од прве мисли, која поникне у каквом човеку, до система на основу развијене идеје, кроз неколико генерација, у стању смо да пратимо развиће и форме, кроз које пролазе интелектуалне идеје. У одржању идеја, пренашањем, у судару њиховом са затеченим идејама, предрасудама, у судару при пролазу кроз разне средине, видимо нромене по принципу инерције, најмање акције и општим принципима одржања и дегредација енергије. Принцип инерције је повод за кретање интелектуалне средине услед нових импуласа везаних за идеје; принцип најмање акцпје је повод за победу идеја и пропадање у борби за опстанак оних мисли, које не наилазе на разумевање и схватање. Освајање земљишта каквом идејом аналого је са физичким кретањима таласастим, јер слојеви све шири и већи бивају, које захвата једна идеја, као што су таласи све већи, шго се даље одмичемо од извора импуласа и кретања физичких, у каквој матерпјалној средини. Кад једна идеја толико обухвати све елементе какве социјалне средине, да она постаје општи појам, онда је постигла последњу форму своје еволуције и њен се значај, као пмпулсивне идеје губи, а од тог момента у будућности још може бити говора о физолошким особинама органске интелектуалне развијености, услед утнцаја те опште идеје, која се путем наслеђа и атавизма са данашњих преноси на будуће генерације. Ако се у историјском развоју прати диференцијални рачун онда се од Евклида, Архимеда ваља да пође и преко Дезарга да приђе Лајбницу и Њутну. Данашњи рачун диференцијални нпје онакав, какав је пре двадесет година био, и сем основа нема нпчега заједничког са теоријом флуксија Њутна и диференцијама Лајбница. Идеја инфинитезималног рачуна је ево-