Дело

188 Д Е Л 0 биле су два места, где тињаше искра науке дуго и дуго. Кад Маври постепено ишчезоше, а Византија пропаде са свим на* валом Турака, искре се, са пиринејског и балканског полуострва спојише на апенинском полуострву, и од њих букну огањ, који озари Европу од ренесанса и даде јој нов правац, којим се и данас развија. Ово је кратко објашњење узрока што је дуго трајала влада Аристотела и Платона, као носилаца идеја. Споредне околности јако утичу на време трајања ма какве идеје научне. Владу идеје над духовима ваља дво.јити од влада тиранских, где сила нагони свет да се креће у овоме или ономе правцу. Ове последње владавине имају у са свим нечем другоме узрока; јачина њихова утпче и на свест људску, али на жалост увек у рђавом смислу. Појава једне идеје бори се да извојује поприште своје, она се судара са идејама које већ владају духовима. Чсвечан« ство или не види ништа, или рђаво види, оно не гледа сво.јим очима. Не види оно, на шта му генијални људи нису скренули пажњу, или види често рђаво, ако гледа очима тих људи, јер и мисао људска о извесној ствари, није у своме првобптном постанку увек тачна. Свака нова велика мисао, затиче мисли, којима се свет служи за разумевање нечега, које хоће да потисне и тим се мисли судару и тару. Силан дух Декартов смета јако Коперниковом, па чак и Њутоновом систему гравитације. Декарт влада својом теоријом вихора, чим тумачи узрок козмичких кретања. Ово је последње свет дуго и дуго поштовао и тим се служио. Јачина идеја великог Њутна смета врло тачној Хајенсовој ундулационој теорији, и она се не прима. Лаплас је одбацује и пристаје уз Њутнову емисиону теорију, ма да она долази у сукоб при тумачењу многих појава светлосних са својим хипотезама. Дарвинова теорија десцендентна, мора да мучно освоји право егзистенци.је и да добије иревагу над сличним гледиштима, која у свету постоје. Оваких примера пуна је историја науке, из којих се може впдети борба идеја за опстанак. Једна мисао, која је много морала да чека да буде примљена, не може се лако ни уклонити са хорнзонта људске свести, на ком се попришту и води борба тих научних мисли; да се она сурва, ваља утрошити онолико исто енергије умне, колико је било нужно да се она подигне до таке јачине да влада и да је ауторитет. Ово је по закону инерције.