Дело

222 Д Е Л 0 зичним) социолошким формулама. У место да је тражио истину непосредно, он се задовољавао сличношћу. Није ли онда било врло могуће да се те манифестације протумаче погрешно, обмањујући писца сличношћу док су суштином својом биле далеко од аналогија, којима их је писац подчинио. Студија у томе случају није изворна; у нотпуној оскудици психолошког и философског тумачења појединих аката из војне историје, којп служе као скелет моралном организму војске, студија је без имало самосталног научног карактера. Она је један блед рефлекс пишчевих симпатија за социологију, који се разбио о неколико слабо креираних сличности између живота војске и живота друштва. Тај негативан пут подчињавања факата у студији може олако да је заокругли и конструише, али се без имало тешкоће може да распозна у колико је мери писац у непосредном односу према расматраном питању, а у коликој је гледао преко других људи. Тиме се у.једно објашњава и пуна готовост пишчева, да се прилагоди Диркхајмовој социолошкој системи без икаквог ограђивања. Док Диркхајм са осталим солидаристама налази у механичким законима друштвених еволуција и закон друштвеног морала, Fouillee их са много основа опомиње, да ти закони еволуција једном утврђени, jecv и остају само описнн, али не и изражајни, а опис није довољан за процену морала. „У основи су, вели Fouillee, закони узрочности, а не закони еволуција; еволуција не открива ни тајну бића, ни тајну мисли, она не може према томе решити ни тајну акције...“ Као и Wundt тако и он указује на личну вољу, као извор мењања. „Човек не зависи само од других људи, од нрироде, фамилије, од спољњег света; он зависи од своје личне конституцпје, од себе сама; од свих оних унутарњих односа који га чине оваким или онаким. Солидаристе виде само половину истине: они констатују закон релативне солидарности који нас преноси изван нас, заборављајући закон релативне несолидарности који нас концентрише у нама... И то систематско огољавање личности у корист некога друштва, које је тачно састављено од људи, и које може само да прошири њихова природна својства, могло би се назвати социолошким софизмом... И еволуционизам и позитивизам неодређен су израз применљив на гомилу појмова и доктрина, који собом не означују ништа друго, до извесно правилно развијање, чије узроке тек треба тражити... Закон друштвене солидарности,,