Дело

друштвени РАЗВИТАК II ВОЈСКА 223 закључује он, н е д о в о љ а н ј е, да заснује друштвени морал... Прави морал почиње са расуђивањем, а не са констатовањем природне солидарности. 0 н ради на томе, да се нижи начини солидарности замене вишим, према идеалу личности и удружљивости укупно, које не може да оствари један го детерминизам, на који се своде социолошки и биолошки међуодноси.. Ми налазимо да Дпркхајм, иоред све методичности, није успео да одбрани сеој друштвени морал од критике. На првом месту механичкој друштвеној солидарности није природни пандан органска солидарност. Ми бисмо органску солидарност радије назвали „нужност удруживања“, да би је са свпм њезиним ефектом у друштву одвојили од механичке солидарности, која се не губи, како Диркхајм закључује, него се само мења, остајући увек подлога друштвеном моралу. „Plus personnel et plus solidaire“. He изгледа ли ово као један парадокс? Друштво опкољава и стеже индивидуу уводећи је у готов морал, коме она мора да привређује таквом какав је а правећи је аутономном или боље речи остављајућп јој, да се све већма аутономише „ослобођењем“ од традиционалног морала. Како ће онда да се манифестује то ослобођавање? Шта му је сврха? Неће ли најзад успети индивидуа, да се потпуно очисти од традиција својом унутарњом самоснагом, и да иостигне свој циљ, после чега ,јда застане? То би заиста била мртва тачка у развпћу индивидуе, јер би она, постигнувши саму себе, била упућена само на то, да сарађује на једном безличном моралном депоу, који би сам из себе требало да се мења!... Писца не обесиокојава ризпчност терена на коме оперише. Он оставља социолозима и философима, да се погоде за крајње консеквенце; он се задовољава да потражи, да пробирка једно погодно место у Диркхајма, на које би да посади своју тезу, коју он овако обухвата: „Војска се налази у зависности од друштава. Немогуће је, дадубоке променеу друштву остану без утицаја на стање војничког духа... Пошто војска има да се развија паралелно општој друштвеној еволуцији, вој на дисциплина не може избећи, да не буде отисак друштвене солидарности...“ Дакле, војнички дух и војна дисциплина у вези са друштвеном солидарношћу... Одмах ваља рећи, да се ипсац није одржао у границама свога проблема. Са једне стране он се одмах опростио „војничког духа“, који му се горе ваљда случајно омакао, и који у истини није једноставан и чист израз, да би га ту ваљало оставити. По нашем мишљењу то је