Дело

228 Д Е Л 0 саме собом нису никакви моделп, никакве с в р ш е н е форме,. никакво утврђено научно мерило а у односу на војничке построје, никакав логичан аргуменат. Идући за писцем могли бисмо поверовати, да би фаланга и легион остали увек онако густи, баш да су почем имали брзометне пушке као наоружање, јер је ту густину пмперативно налагао ондашњи „колективан“ тип. Данашња европска војска расипала би се и маневровала, па ма јој пушку заменули праћком, јер то тако хоће „индивидуалан" тип, и еволуција построја „сама од себе...“ За писца је јасно, да што су војске културније, стројеви су ређи. Не бисмо ли с правом могли рећи да, у колико су стројеви ређи, народи су културнији? Тако бисмо сазнали, да су Арбанаси, који се данас врло расуто боре са Турцима (бежећи од топа) индивидуално јачи и културнији од Римљана, рецимо из доба Октавијанова. И како ми данас (Французи то на пр. раде) можемо да, помоћу извежбаних официра, ваучимо и урођеничке црнце из централне Африке поступцима модерне борбе, то би значило да смо их ipso facto и цивилизовали. Расути стројевп показали би се тако, као одлично средство за ширење културе. И док Јелине или Римљане, без обзира на време у које та друштва посматра, ставља у класу друштава са механичком солидарношћу, да би их по постројима борбеним могао прилагодити Диркхајмовој доктрини, дотле нам — на начин заиста загонетан — указује на северо-амерички рат за уједињење, у коме учествују разне нацпје, на терен најмање онтерећен традицијама, где се појављује највећа индивидуалносту борби т. ј. „стрелац.Из овога умало те неће изаћи, да он „колектнван^ тип из грчке фаланге и „индивидуалан“ тип из данашњег стрељачког строја сматра као синониме: храбрости у маси и храброс^и понаособ. Ето где би се дошло до пнтересантног закључка, да данашњи „стрелац“, самим тим што може да стоји на корак и по удаљења од околннх другара, представља храбријег војника од шпартанског, који је био приморан да се губи у маси, да се скрије у фалангу, како би тек маса могла да постане херојска, од људи који су понаособ мало вредели. Писац је овде отишао даље од социолога, он је утврдио циљ друштвеним еволуцијама, констатовао прогрес; у најмању руку он ]е разделио своје симпатије војнпчкпм постројима, који су „последица друштвених еволуција“, називајући данашње индивидуалнијим т. ј. вишим од претходних...