Дело

236 Д Е Л 0 Босанцима. Обећања руских преставника у Србији, да ће и руска војска прећи Дунав и отпочети ратовање с Турцима, са којима је било прекинуто примирје, и дала су највише смелосги усташима, да почну своје офанзивно ратовање. Ратовањем Руса са Турцима добивао је и устанак веће размере; у Срба се с тога јављао већи полет и њихови планови постајаху смелији и одлучнији. До рата Русије и Турске дошло је овако; „5 јануара 1809. (по новом) закључен је, с великим настојавањем Аустрије, турско-енглески мир у Дарданелима, којом се Турској гарантовао интегритет њеннх дотадашњих земаља. У Русији се то живо и с извесним раздражењем осетнло, јер се слутило да је ту и Аустрија и да се с тим освојењу Влашке и Молдавије истичу песавладљиве сметње. Мало пре доласка турских пуномоћника била је стигла у Главпу Команду у Јаш зановест цара Александра, да се од турске тражи да одмах одпрати из Дариграда енглескога посланика. Кнез А. Л. Прозоровски је још 26 фебруара послао био писмо и ултиматум у томе смислу у Цариград, и чекао је повратак изасланика и репултат, па да преговоре о миру отпочне. Тек 22 марта 1809. стигао је у Главну Команду извегатај да се порта не склања да отпрати енглеског посланика. Пошто се за преговоре о миру по свему томе знало напред да се никаквоме свршетку извести не могу, преговарање се 22 марта 1809 прекине, или — боље рећи — заврши. Ратно стање, прекинуто још у лето 1807, настане сад на ново готово на целој линији, и само се чекало згодно време, па да се у непријатељства уђе. . .“2 „Кад.је 1809. године приступила преговорима о миру, Русија је била решена да тражи за себе Дунав до Ђердапа као границу према Турској у Бвропи, за Србију пак аутономију под Својом заштитом и султановим суверенитетом. Плаћање врло умереног данка означавало би једино ту везу између Србије и Порте. Потпуна независност за Србе није била у руским плановима, и ако им је била и формално обећана. По мишљењу руских државника независна Србија, између Порте, Аустрије и Русије, и у суседству Француске која је држала Далмацију, била би стална опасност за мир пзмеђу тихдржава; Србија би природно тежила уједињењу својих сународника под турском, аустриском и француском владавином; свака би од ових држава, 11 Ст. Новаковић, Васкрс државе српске, стр. 107—108.