Дело

252 Д Е Л 0 То, што се види у предговору „Л. М.“ и у целом овом делу, то јест та очајна борба и рвање са светом и собом, да би се на светлост изашло, види се премда у много мањој мери, и у „Г. В.“, који је написан доцније, када су мисли песникове постале кристализованије и стабилније, но када је она очајна борба у његовој души стајала још у најживљој успомени и још увек у знатној конексији с његовим актуалним мислима. У два знаменита, ентузиастичка говора игумана Стефана Његош се упушта са истом плаховитошћу и са истом бујном речитошћу, као и у „Л. М.“, у сликање непоретка у природном току ствари и мизерности човека, који будући створен за поредак и хармонију, и тражећи ред и смисао свему, највише пати од непоретка и несмисла ствари од свих осталих створења. Као и у „Л. М.“, и овде: иста борба с таласима, иста утопљеничка ситуација, но и овде, као и тамо — исти исход; даска, на којој се утопљеник овде спасава, иста је као и тамо: поредак (ипак) у свима беспоретцима, умна сила над свом „грдном мјешавином“, речју: Бог. Ова душевна хаотична борба може невештом читаоцу Његоша лако заклонити, засенити оно, што је као позитивно резултирало из ње. У ствари, главна душевна борба песникова припада времену до састава „Л. М.“, тако да се предговором овога дела представља свежа псторија те борбе, а самим делом њени позитивни резултати. Од ових резултата није Његош до смрти своје одступао, и ако је и доцније кад-кад бивао силно мучен истим, једном (или десет, или сто пута) већ преживљеним мучењима. Све што је он између 1845 и 1851 г. мислио и иисао, мислио је и писао на основу својих принципалних гледишта, изражених у „Л. М.“ „Као ни у једној другој својој пјесми, у овој нам је владика открио своје најинтимније осећаје и мисли, — све оно што му је за живота била највећа мука, а и највећа сласт“. Тако с правом, вели г. Решетар. „Луча Микрокозма“ је централно мисаоно дело Његошево, у коме се, као у жижи, збирају све мисли песникове до 1845 г., и из њега онет расејавају, као кроз расипно сочиво, у све његове духовне производе од тада до смрти. Мисао о Богу и о судби човека, проблем зла и бесмртности душе, налазе се само у „Л. М.“ исцрпно третирани. Ко би ово Његошево дело сматрао фабулозним, тај може слободно при том мишљењу и остати и многе друге можда за њ придобити, многе др;уге — само Његоша не. Ово своје дело Његош извесно