Дело

256 Д Е Л 0 „озбиљна наука“, но свакако доколица и беспослица; за Његоша пак ова поезија, којом се он бавио, била је најозбиљнија од свих наука, пред којом је бледила чак и „озбиљност" занимања једнога Гагића и Медаковића; јер ко зна би ли се знало данас за имена ове двојице, да се Његош није бавио оном „неозбиљном науком".1 „Лучу Микрокозма" писао је Његош у једном најкритичнијем времену по Црну Гору; то је доказ огромне озбиљности, с којом је он на овом делу радио. Његов дух нуждавао се у једном солидном склоништу. Зар је то некака новост, да људи онда зидају себи кућу, кад се стекну најгоре непогоде? За нашег песника све спољашње непогоде учиниле су његову унутрашњу, духовну нужду још акутнијом. Требало је добити храбрости за одолевање тим непогодама. Ништа мање до једно цела самостална концепција живота није могла дати храбрости духу, који се је нуждавао у једног таквој. Па зар да се тај жедни и бескућни дух засити и задовољи у таквом једеом одлучном моменту, и по себе и по народ, једном „шареном лажом“, једном фабулом, у коју он сам не верује? Кад би тај случај у истини био, онда би се могло посумњати не само у песникову искреност (само то могло би се у случају, да је песник живео у срећним околностима, рецимо, Волтера) но и у његову здраву памет. Како би могао један владар здраве памети писати фабуле, кад му је некаки бесни Осман-паша стао тако рећи ногом под вилицу? Прича се, да је Нерон састављао стихове, кад је Рим горео, симулирајући мисли и осећаје онога, који је описао пожар Троје; и та прича о лажном човеку и празном песнику још иде од уста до уста, док нико није сматрао за потребно, да сачува те „стихове“ Неронове. Нико не воли лажну поезију, нико се не **стара, да овековечи лажног поету. Не, заиста, и без свега тога, искрена и дубока вера Његошева у своју поезију јасна је свакоме већ и из ове саме. С толико преданости и утонулости, с толико плама и ревности, могао је писати само човек, којије црпео из себе, из најскривенијих дубина свога ума и срца, који је се просто нуждавао у томе, да открије и изрази „своје најинтимније осјећаје и мисли“, а никако човек којп је само подражавао или описивао 1 Ровински вели: „Владика је био и сувише велики, да би га могли појмитп и оценити бирократ Гагић и уски патриот М. Медаковић". Ст. 185.