Дело

258 Д Е Л 0 Ништа се његовом духу није могло накаламити с поља, без његове најживље реакције, ништа се у њ није могло интерполирати или случајно убацити и тамо неопажено од домаћина остати. Има духова као великих колонијалних стоваришта, где се могу најразноврсније ствари и стварчице наћи, где ни сам поседник управо не зна, шта и колико чега има, тако, да и њега самог понекад изненади какав скривени кутић са неслућеном, фарбеном, занимљивом робом. Узмите одатле шта хоћете, додајте шта хоћете, ништа се неће познати: свака ствар тамо стоји за себе, и њепо осуство или присуство нити приметно смањује нити приметно увећава хармонију стоваришта. Његошев дух није такав; у њега нема те ситне, нехомогене разноврсности. Његов дух није стовариште готове и разповрсне робе, пред којом стоји поседник и чека купце, но радионица, где и најмањи као и највећи комад гвожђа, и сјајног као и зарђалог, здравог као и изломљеног, мора се растопити у истом огњу, расковати на истом вигњу, па или као невредно избацити на улицу, или као по* десно уковати у справу која мајстору треба. А справа, која је нашем мајстору требала, могло би се рећи, јесте један фењеррефлектор, који је у стању осветлити му сваку страну живота, на коју се обазре, и указивати му пут као поларна звезда. Наравно, таквој једној осетљивој справи нпти се може шта додати ни одузети, што би јој било индиферентно, илп што би крај ње могло коегзистирати као пирипач поред пуњеног папагаја. Све што Његош мисли и осећа, није растројено, растурено, или једно другом приређено, без ковтакта и без узајамног утицаја, но све сједињено и обухваћено једним широким хоризонтом. Његош не може да се задржи дуго при малим н случајним мислима, а да их не стави под аспект васионски, нити при малим и случајним емоцијама, а да им својпм духовним рефлектором не да колосални оквир. Његош је, речју, религиозан у сваком моменту. С тридесетим годинама. свога живота он је постао већ потпун господар своје целе духовности. У сразмерно врло младим годинама он је сазрео већ у толикој мери, да се више није могао бојати изненађења од својих мисли и емоција. Само дугим и систематским самоиспитивањем могао је Његош себе тако добро нознати и своју духовну моћ измерити и оценити; а пошто је самопознање најпоузданији пут, да се људи познају, појмљиво је и Његошево огромно познање људи у опште. А на каквом се неравном беспуту долази до самопознања, шта једно дубоко самоиспитивање стаје, ми смо се довољно на при-