Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 259 меру Његошеву осведочили. Наравно, до потпуног самопознања никад нико не долази; доћи до самопознања значи у крајњој линији доћи до једне вере о себи, а с тим нераздвојно и до једне вере о природи, која нас окружава, и, најзад, до једне вере о Богу. Његош је дошао до једне такве вере о себи, о природи и о Богу, у којој се нуждава не само геније, но и сваки интелектуално супериоран човек. Већина обичних интелектуалних људи не долазе сами, својим трудом, до једне вере, но је примају од других. Неко ће помислити, но с мало права, да су то само два пута, којима се евентуално долази до исте вере — пут непосредни и пут посредни. У самој ствари то нису само два различна пута, но две различне вере, вера сво.ја п вера туђа, а вера сво.ја и вера туђа, усвојена, никад нису биле једно и исто, нити су могле икад служити за основ једне и исте религнје. Његошева је вера индивпдуална, каква је у опште вера јаких и великих духова, т. ј. вера изузетна, своја, самостворена, самооснована, за разлику од вере комуналне, заједнпчке, акцептиране и предаване с колена на колено. Вера Његошева је, даље, схематична, т. ј. вера у великим, обимним нотезима, док је вера комунална минуциозно разрађена и до ситница на све могуће символичне начине изражена. Хришћанска је вера и индивидуална и комунална. Она је индивидуална у Христа, Павла, Оригена и Франциска; она је комунална у милионе или милијардне масе осталих верујућих. Но индивндуалност вере може да послужи и као најпоузданији пут ка најбољемХрпшћанству, али и као најпоузданији пут ка потиуном отуђењу од сваког ХришНанства. Његош се у свом индивидуално верском самообразовању од почетка упутио једном нарочитом Хрншћанству. Семе мора да иструли, да би васк'рсло, — то је метод хришћански. Његош је — то смо видели — прошао кроз најтеже фазе скепсе, резигнације и агностицизма, док није дошао до свога Вј ерују. Свакако више од три дана лежао је он у своме гробу страха и неизвесности, док се његов анђео хранитељ, на кога се он понекад с горком иронијом жали,1 није смиловао, 1 Уједноме писму Гагићу, одштампаном у Ровинског на стр. 150151, овако узвпкује Његош: „0 судбо, судбо? Зашто си према менп тако сурова? Ја сам твој великомученик; звезда, под којом сам се родио вероватно јесте сапутница Меркура, н за то не може да ми пошље благих луча; у мога анђела-хранитеља вероватно још се пушп у глави од каквога бахусова пира“.