Дело

260 Д Е Л 0 да му скпне гробну плочу и изведе га на светлост. И Августин је тако постао хришћанином. Вера Његошева вера је хришћанска, но само схематично хришћанска. То значи: верски појмови Његошеви јесу и верски појмови хрпшћански, само не тако разрађени и дефинисани као ови. На пример: за Његоша је Бог јединство, но у исто време и плуралитет, за хришћанску цркву Бог је такође јединство у нлуралитету и плуралитет у јединству; разлика је у томе, што је црква. схвативши Taj плуралитет нумерално, изразила га бројем три, и тако дефинисала Бога као тројство (св. тројица) у јединству, док је Његош божански плуралитет схватио символички: Бог у пројавама својим нредставља плуралитет, у коме он вазда остаје себи идентичан. —■ У погледу грехопада првих људи ми смо већ нагласили сличност суштине учења његошевског и библијског; разлика је ипак знатна, и ако се она односи више на околности и начин грехопада него на последице овога; последица грехопада првих људи и по једном и по другом учењу јесте живот у удаљености од Бога. — Христологија Његошева је готово рудиментарна. Никад ни један свештеник хришћански није мање рекао о Христу, него овај цетињски првосвештеник. Од својих стихотворења свега две строфе, последње у „Лучи Микрокозма“, посвећује Његош личности Христовој. „Син, достојни оца превјечнога, „обука’ се у человјечество, „наоружан оружијем правде „и стрјелама СЕетог просвјештења, „попирући злобу и тиранство, „добродјетељ у храм освештава“. бмисао Христовог доласка, дакле, јесте у „попирању злобе и тиранства“ и освећењу добродетељи. 0 искупљењу људског рода, како то хришћанска догматика учи, Његош не говори нпшта. За њега је Христос светило иравде и просвећења. Правда и просвећење најинтимнији су идеал песникове душе и он тај идеал персонпфицира у Христу Спаситељу. Дирљива је и снажна последња строфа, којом се песник обраћа самом Спаситељу: „0, преблаги, тихи учитељу! „слатка ли је света бистра вод? „с источника твога бесмртнога!