Дело

РЕЈ1ПГИЈА ЊЕГОШЕВА 261 „Од твога су свјетлога погледа „уплашене мраке исчезнуле, „од твојега хода свештенога „богохулни срушени олтарн, „васкресењем смрт си поразио, . „небо твојом хвалом одјекује, „земља слави свога Спаситеља! —“ Па ипак, у овој рудиментарној Христологији могу се наћи •свп основи црквене Христологије. Христос је „син превјечнога“, оваплоћен („обука’ се у человјечество“), дошао на земљу ради правде и просвећења, својом науком је срушио многобоштво, својим васкресењем поразио смрт — отуда га земља слави као свога Спаситеља. Наравно, у овакву схему може се сместити исто тако један спекулативно - догматски Христос александрнске школе, као и један недогматски, „историјски“ Христос, „Исус Назарећанин“ протестантске либералне теологије. Његош пак нпје припадао ниједној теолошкој школи — како би то и могао онај, који је теологију учио по звездама! — Његов Христос је само његов, а не александрпски и не протестантски. Да се Његош упустио у још ближе изображење Христове личности и његове историјске улоге, то би се тек онда јасно иснољило. Но јасно је и из ове схеме, да би Његош у том случају изобразио једну узвишену и свету личност, моћну у правди и моћну против неправде, просвећену и хуману, која би се у истини могла назвати „син превјечнога“ и спаситељ света. Бесмртност душе је један важан члан Његошевог као и црквеног Вјерују. Премда Његош не мисли, да ће ова наша земаљска, смртна и изменљива тела живети бесмртно и неизменљиво на небу, ипак он не може себн да представи внши, небесни живот душа друкче, до у једном телесном облику, у једном прозрачном, светлосном, духовном телу — očo/na nvevf.ianx6v, како бп рекао апостол Павле.1 Ннштау Његошевом Вј еруј у нема каквим билоспољашњим личним нити традпционалним ауторитетом наметнуто. Његош верује само оно што хоће и може, и „не трпи регуле“ са стране, као што их не трпе ни горе, у којима је он рођен. Он је сам регулатор своје вере. Са својим земљацима, са својом паством, која извесно није била на тој верској висинп, па којој њен 1 I кор. 15, 4-t.