Дело

262 Д Е Л 0 црквени и државни поглавар, Његош је у верским стварима излазио добро на крај, не изазивајући никад и ни код кога подозрење ни јеретика ни безбожника, не на тај начин, што се он уздржавао од исказивања својих мисли о вери, што је своје „мисли... некако скривао“, како мисли г. Решетар, но просто за то, што је вера народна подилазила под његову сопствену верску схему у свему ономе што је битно и слагала се с његовом вером, и нарочито још и за то, што су се његови погледи на морал потпуно поклапали с погледима његовог народа. Но претпоставимо ли баш и супротан случај, ми се ипак морамо запитати: за што је Његош морао крити своје мисли о вери, кад их ниједан ма који други Црногорац није морао крити? Имају два разлога, из којих је владика мање морао крити свеје мисли него ма који други Црногорац; првијешто је он био најмудрији човек у своме народу, и други што су његове мисли као мудраца и владаоца с поверењем и уважењем примане од Црногораца. Свагдашња је одлика Црногораца била, да мудраце с великим респектом предусрећу и према њима се с особитом симпатијом односе. Ту особину, једну од најплеменитијих, које красе ове горштаке, Његошјејасно истакао како у „Горском Вијенцу“ тако и у „Шћепану Малом“. Игумана Стевана слушају Црногорци с пажњом и удивљењем, тако исто и владику Данила, војводу Батрића и Мићуновића, игумана Теодосија и сердар-Вукала. Но не мање је одлика Црногораца, да лудост исмеју, презру и осуде, па ма с које стране и ма од како високопостављене личности она долазила. И то је песник дивно представио. Погледајте само, с каквом се оштрином, оштроумљем и слободом иропраћају не само неумесне речи једнога свуда виђенога Медовић-кадије (кнез Роган), tffcro и смућеност владике Данила (кнез Раде и сердар Вукота), и неписменост попа Миће (Мићуновић) и лажљива завијања Шћепана Малог (Теодосије)! Карактер Црногораца у списима Његошевим није сувпше идеализиран; такав је он у самој ствари, као такав представљен је он не само у поезији него и у историји. За што, дакле, да само последњи и најмудрији владика црногорски крије евоје мисли од својих поданика, који су вазда радосни, да га чују, и никад устрашени, да га корегпрају? Зар се није смео користити слободом својих гора онај, који је прослављању и обесмрћењу те слободе ноклонио цело своје велико срце и цео свој велики ум? Зар он једини није