Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 263 смео, кад су сви други Црногорци смели? То се не би могло никако објаснити ни појмити. Међутим са свим је п објашњиво и појмљиво, да је владика Његош слободно мислио (већ он би слободно мислио и да је живео као роб у Тамерлана а ве као господар Црне Горе) и слободно говорио, као и сваки Црногорац, који је био способан да мисли и храбар да говори. У Црној Гори никад нпје постојао никакав сацердотални трибунал, који би судио „верске кривице“. Владика и патријарх, игумани и попови одговарали су за своја верска убеђења пред једним истим трибуналом — пред судом народа и судом своје савести.1 Игуман Стеван причешћује „без приправе и без исповјести“, н за то му нико не противстаје, пошто он све грехе „миче“ на своју душу. Поп Андреја, у присуству патријарха, чуди се Богу, што је толику власт „дарова’ ђаволу“, п што неће да сатре неправду на земљи. II мислите ли, да некоме од присутнпх пада на ум, да попа оптужи или некоме, да га осуди на епитимију или рашчињење? Не; но за то свако може и сме да на састанку пред народом критикује попово „богохулство“. Патријарх ћути. Шћепан кара иопа: „Лакше, попе, куд си загазио! „А ево си — опрости ми боже! „када с Богом правду започео.“ и онда наводн свој противразлог: „Друкчије се рачуна на небо „но на земљу што ми рачунамо“. (Ш. М.) За војводу Батрића биће она вера боља, која у крви не иотоне 1 Веома је карактеристично једно ппсмо, упућено од стране главара црногорских руском св. Синоду, који је позпвао владику Петра I, претходнпка владпке Рада, на свој суд као „учитеља зла п опачила“. Између осталога главари одговарају: „До сада наше архпјереје нпје нико вукао руском Синоду на одговор, па п овог нашег архппастира нећемо пустити, да пко над њим тријумфира и да му суди. Кад бп он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, мп бисмо сами могли му судити, н е к а о архијереју, него као најпростијему грађанину међу нама“. Цело је писмо написано тим тоном и у том духу слободе и простодушне отворености. Мп га спомињемо овде као најбољи утук онима, који би мислилн, да је Његош морао скрпвати своје верско убеђење из бојазнп од представника православне Русије, црногорске моћне покровитељнпце. Ппсмо ово штампано је у Милаковића Исторпји Црне Горе ст. 227—234.