Дело

264 Д Е Л 0 „у крв he нам вјере запливати, „биће боља, које не потоне“. (Г. В.) То је његово сопствено мерило, и с њим се сви Црногорци саглашавају, без обзира, да ли се то с писаном вером слаже. Игуман Теодосије опрашта оно, што се у сваком другом клиру у свету сматра као најнеопростивији грех, на име, преверење „Сваки Србин, који се превјери, „просто вјеру што загрли другу“ (Ш. М.) У једном народу, где се тако мисли и говори, један завезан владика, дресиран по ватиканском типику, био би несравњено веће чудо него један владика, запојен духом слободе свога народа. Фрапантна смелост и искреност Његошева у исказивању својих мисли приступна је не само дубоком истраживачу, но и најповршнијем читаоцу. Не моћи видети ову смелост и искреност песникову у сва три његова главнија дела значи просто на просто не моћи видети црногорског владику Његоша, него на његово место замишљати некаквога псевдо-црногорца, некаквога крипто-бискупа из Тирола или Шпани.је, који може да буде у души убеђени „слободни зидар“ а не делу притворни, но увек лојални сацердоталист, који мисли, но мисли своје крије, зна, но неће да призна, говори, да ништа не каже, и ћути да све каже. Ставите владику његошког у коју хоћете велику хрншћанску државу, у Фанцуску, Русију или Италију, и представите себи тада пренераженост пастве и бес главне црквене управе, када бгкбиле публиковане његове мисли, посвећене Сими Милутиновићу, или мисли исказане кроз уста владике Данила, игумана Стевана и Теодосија, мисли мало кад чувене из уста једног владике од када владике постоје. У тим земљама сматрало би се као врхунац недопуштене слободе мишљења и говора, коју не само један епископ но и један ма који верни син цркве у опште себи присваја, када он мисли и пише, да је „људскп живот сновиђење страшно“, дајечовек на земљу бачен „смјелим случајем“, да је овај свет „састав паклене неслоге“ п, поврх свега, да „лактом вјере глупост чојка мјери“. Издвојене саме за себе ове мисли граниче с безверјем. Но ми смо већ видели,