Дело

РЕЈШГИЈА ЊЕГОШЕВА 26 5 да се њима само представља она страшна бура, коју је Његошев дух имао да издржи, док се није извио на висину једног светлијег Credo. Па ииак Његош пије могао не исказати ове своје мисли. Замислимо да их је он скрио и да оне нису дошле до нашег сазнања. Куд и камо би тада Његош друкчији био у нашим очима, куд и камо лојалнији, дисциплинованији, конвенционалнији, „владичественији“, срећнији; — т. ј. куд и камо би ми даље били од правог нознавања његове огњене душе. Да се он уздржао од својих скептичких и агностичких реченица, нама би остала неоткривена једна пространа страна његовог унутарњег живота. Но не може прави песник један део својих мисли да изрази, а други да задржи и прећути; то са свим није у власти његовој, као што није у власти вулкана, да задржи лаву а избаци сам пепео. Његош је морао да пева, како је певао; он сам није био у стању да цензурише пројаву своје унутрашњости. Отуда се нигде, али нпгде, и не може уочити само делимично изражена песникова мисао, нигде се поред његових стихова не може нрибележити напомена: „заплењено“, као што то врло често може код песника царедвораца или у ноезпји т. зв. Н u n g е r р о е t е n, који својом поезијом хране не само свој дух но и тело; нигде Његош не пружа притворно какав сурогат место правог напитка. Песници оне друге врсте јесу као реке понорнице; они скрпју свој ток свуда тамо, где је то њиховим протекторима угодно. Његошев гени.је није понорница но дивљи планински поток, који не тече, но скаче, сурвава се, нршти, пенуша се и риче. Не устави га нико, нити он сам себе може уставити! Такав је Његошев геније. Слобода, којом Његош дише и пише, то у ствари није слобода у вулгарном, грађанском смислу те речи, но то је инстинкт, над којим он сам ппје властан, и у коме он сам нема никакве заслуге. Он нема заслуге у својој слободи, као што припц Уелски нема заслуге у наслеђу енглеског престола. Његошева слобода рођена је с њим једно као песником и друго као Дрногорцем. Он није могао да крије своје мисли, отуда их он нпје ни крио. Кад је он могао и смео рећи оно што је већ рекао, било би чудновато, да још нешто има, што он не би смео рећи, да је осећао потребу да то каже. На хришћанство и мухамеданство, као две историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна рптера, који стоје у ненрестаној међусобној вражди и безштед-