Дело

266 Д Е Л 0 ној борби, и којима слабо човечанство следи пребијајући се и потуцајући се у страдању и крви: Луна и крст два страшна символа њихово је на гробнице царство. Сљедоват им ри.јеком крвавом у лађици грдна страданпја, то је бити једно или друго. (Г. В.) У лађи страдања, дакле, пловити по крвавој реци — то значи бити хришћанин или битп мусломанин. Каква колосална сликаГ Какво немилосрдно, страхотно упоређење! Како кратак, недвосмислен, непоштедан суд! И, при том, како мрачан поглед на историју човечанства, које плови вековима по тој крвавој реци! Два вечита ривала, два азијатска витеза, оба рођени под врелим сунцем људске праколевке, оба обдарена усијаном маштом и неутољивом мржњом један према другом, они су се борили у својој жаркој постојбини и тамо на гробницама људским засновали своје царство; борили се у Впзантији, оставивши и ту за собом гробнице, и најзад су крвавом реком допловили у словенске земље, да и ту продуже своју започету борбу, и да и ту на гробницама многобројних жртава утврђују своје царство. Луна и крст символи су њихови: један се символ вије над једним, други над другим гробљем; један против другог устремљени, један другог стрељајући пламеним погледом освете, један крвав као и други. Жрец једнога иљује на олтар другога, а жрец другога топузом уништава правоверне првог олтара и задовољно посматра, како „крв праведна дими на олтаре“ и како се светилишта непријатељска у прах развејавају. Хришћанство је међу Словенима за то правије од мухамеданства, што је нападнуто и што је слабије. Болно узвикује владика Данило: Вјеро права, кукавна сирото! Мухамеданство је у Црној Гори као „чвор на праву младику“, као „бијела сунцу на зјеницу". Косово је иочетак све срнске несреће. Ова несрећа није сва у томе, што су Турци нобедили Србе, но већи део њен је у томе, што је вера Мухамедова ио-