Дело

278 Д Е Л 0 — 0, ја ћу разумети, — рече с оним истим осмејком Landau и затвори очи. Алексије Александрович и Лидија Ивановна значајно се згледнуше, и отпоче читање. XXII Степан Аркадијевич осећаше се потпуно збуњен оним новим чудноватим за њега речима, које је слушао. Компликованост петроградског живота уопште је узбудљиво дејствовала на њега, изводећи га из московске устојаности; али ову компликованост он је волео у сферама својих ближих људи и познаника; у овој пак туђој сфери он беше збуњен и пренеражен и не могаше све да обухвати. Слушајући грофицу Лидију Ивановну и осећајући управљене на себе лепе, наивне или лупешке — он сам није знао — очи Французове, Степан Аркадијевич поче осећати некакву особиту тежину у глави. Најразноврсније мисли ројиле су му се и бркале по глави. „Мари Сањина радује се што јој је умрло дете... Добро би било сад попушити цигару... Да се човек спасе, треба само да верује, а калуђери не знају како то треба радити, зна грофица Лидија Ивановна... И откуд ми ова тежина у глави? Да ли од коњака, или с тога што је све ово врло чудновато? До сада нисам, чини ми се, ништа непристојно урадио. Али ипак немогућно ју је молити. Кажу, да они принуђавају да се човек моли. То ће већ бити одвећ глупо. II какве бесмислице она чита, а изговара међутим лепо. Landau-Безубов, зашто је он Безубов?“ Одједном Степан Аркадијевич осетп да му се доња вилица неуздржљиво покреће на зевање. Он поправи бакенбарте, прикривајући зевање, и стресе се. Али одмах затим он осети да већ сиава и да се спрема да захрче. Он се прену оног тренутка, кад глас грофице Лидије Ивановне рече: „Он спава.“ Степан Аркадијевич прену се уплашено, осећајући се крив и нзобличен. Али се одмах утеши, видевши да се речи „он спава“ не односе на њега, већ на Француза. Landau је заспао тако исто као и Степан Аркадијевич. Али сан Степана Аркадијевича, како он мишљаше, увредио би их (у осталом он ни то није мислио, тако му је све већ изгледало чудновато) но сан Landau-a обрадова их необично, особито грофицу Лидију Ивановну. — Mon ami, — рече Лидија Ивановна, онрезно, да не би шуштала, закосећи наборе своје свилене хаљине и у своме уз-