Дело

АНА КАРЕЊИНА 279 буђењу називајући Карењина не Алексијем Александровичем, већ „mon ami“, — donnez lui la main. Vous voyez? Псс! рече она лакеју, који оиет уђе. — Не примати! Француз је спавао, илп се претварао да спава, наслонившп главу па наслон од фотеље, и знојавом руком, која лежаше на колену, чинио слабе покрете, као ловећи нешто. Алексије Алексапдрович устаде, хтеде опрезно али закачп ногом за сто, приђе и метну своју руку у шаку Французову. Степан Аркадијевич устаде такође, и широко отварајући очи, желећи да разбуди себе, ако још спава, стаде гледати час у једног, час у другог. Све је то била јава. Стенан Аркадијевич осећаше да му у глави постаје све више и више рђаво. — Que la personne qui est arrivee la đerni&re, celle qui demande, qu’elle — sorte. Qu’elle sorte!1 — проговори Француз, не отварајући очи. Vous m’excuserez, mais vous voyez... Revenez vers dix heures, eucore mieux demain.1 2 — Qn’elle sorte!3 — нестрпљиво понови Француз. — C’est moi, n’est ce pas?4 — И добивши потврдни одговор, Стенан Аркадијевич, заборавивши и оно што је хтео да моли Лидију Иваиовну и ствар сестрину, са једином жељом да се што пре извуче одавде, изађе на прстима и као из заражене куће, истрча напоље и дуго разговараше и збијаше шалу с кочијашем, желећи да се што пре освести. У француском позоришту, где затече последњи чин, а затим при чаши шампањца Степан Аркадијевич надиса се мало својственог му ваздуха. Али ипак овога вечера он се не осећаше својски. Вративши се кући Петра Облонскога, код кога је одсео у Петрограду, Степан Аркадијевич нађе писамце од Бетси. Она му писаше, да јако жели да доврши отпочети разговор и молп га да дође сутра. Једва је успео да прочпта ово писамце и да се намршти на њ, кад се доле зачуше тешки кораци људи, који носе нешто тешко. 1 Неко лпце, које је дошло последње. п оно које тражп, нека — пзађе. Нека пзађе! 2 Извинпћете ме, алп впдпте... Дођпте опет ока десет часова, још боље сутра. 3 Нека излази! 4 То сам ја, је л’ те ?