Дело

284 Д Е Л 0 ништа да чујем о разводу. Ја сам решила да то више неће имати утицаја на мој живот. Слажеш ли се и ти? — 0, да, — рече он, узнемирено погледавши у њено узбуђено лице. — Шта сте тамо радили, ко је био? — рече она поћутавши. Вронски именова госте. — Ручак је био одличан, и веслачка утакмица, и све је било врло симпатично, али у Москви не могу без ridicule. Појави се некаква дама, учитељица плњ вања шведске краљице, и показа своју вештину. — Како? Пливала? — мрштећи се, упита Ана. — У некаквом црвеном costunie de natation, стара и ружна. Дакле, кад ћемо да идемо? — Каква је то глупа фантазија! Да не плива на неки особити начин? — не одговарајући, рече Ана. — Апсолутно ништа особито. Кажем ти, глупо и ужасно. Дакле кад мислиш да идемо? Ана затресе главом, као да хтеде да отера непријатну мисао. — Кад да идемо? Па што раније, то боље. Сутра нећемо успети. Прекосутра. — Да... не, чекни. Прекосутра је недеља, мени треба отићи до maman, — рече Вронски, збунивши се, јер чим изговори име матере, он осети на себи пажљиви подозриви поглед. Његова збуњеност потврди јој њено подозрење. Она плану и измаче се од њега. Сад већ Ана не замишљаше учитељицу шведске краљпце, него кнегињицу Сорокину, која је живела у“подмосковском селу заједно с грофицом Вронском. — Можеш ли отићи сутра? — рече она. — Али не! Послом којим ја идем — пуномоћство и новац не може се добити сутра, — одговори он. — Ако је тако, онда нећемо ићи сасвим. — Та зашто? — Ја пећу доцније. У понедељак или никад! — Зашто то? — као с чуђењем рече Вроснки. — Та то нема смисла! — За тебе то нема смисла, јер те се ја ништа не тичем. Ти нећеш да појмиш мој жнвот. Једино што ме је занимало овде, то је Гана. Ти кажеш да је то нретварање. Ти си јуче говорио да ја пе волим кћер, него се претварам да волим ову Енглескињу, да је то неприродно; ја бих желела да знам, какав живот овде за мене може бнтп ирпродан!